U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milenko Milisavljević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4784/21 od 02.12.2021. godine, u sednici održanoj 16.07.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4784/21 od 02.12.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 3129/20 od 15.06.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati 4.350,000,00 dinara sa zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate i za izgubljenu zaradu za period od jula 2010. godine zaključno sa junom 2011. godine pojedinačne novčane iznose sa zateznom kamatom kao u njegovom sadržaju. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4784/21 od 02.12.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava .

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona parničnom postupku – ZPP (''Sl. Glasnik RS, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki Po1 300/10 od 02.07.2010. godine na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1, 2, 3. i 5. ZKP određen pritvor počev od dana lišenja slobode, 30.06.2010. godine, sa trajanjem najduže mesec dana, nakon čega mu je pritvor produžavan rešenjima Višeg suda u Beogradu od 29.07.2010. godnie, 28.09.2010. godine, 27.01.2011. godine, 24.02.2011. godine, 21.04.2011. godine i od 21.06.2011. godine, a ukinut je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2 Po1 160/11 od 16.06.2011. godine i tužilac je pušten na slobodu dana 27.06.2011. godine. Presudom Višeg suda u Beogradu K Po 56/13 od 26.10.2016. godine tužilac je oslobođen optužbe da je izvršio produženo krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 2. u vezi člana 61. KZ RS, a navedena presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po1 3/17 od 28.04.2017. godine, koju je tužilac primio 30.06.2017. godine, a njegovi branioci 28.06.2017. godine. Dana 26.06.2020. godine, tužilac se preko advokata obraćao Državnom prvobranilaštvu, odnosno Komisiji tužene sa zahtevom za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, koji zahtev mu je Pravobranilaštvo vratilo uz dopis od 03.07.2020. godine, jer je omaškom dostavljen pravobranilaštvu umesto ovlašćenoj komisiji u skladu sa zakonom. Nakon toga, dana 08.07.2020. godine, tužilac je, preko advokata, podneo pisarnici Uprave za zajedničke poslove republičkih organa zahtev za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode naslovljen za Komisiju za naknadu štete Ministarstva pravde.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, primenom člana 584, 588, 589. i 591. ZKP, nalazeći da je zastarelošću prestalo pravo tužioca na naknadu štete koja je predmet ovog spora. Prema razlozima prvostepenog suda, punomoćnici tužioca su dana 28.06.2017. godine primili presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po1 3/17 od 28.04.2017. godine, pa je dana 29.06.2017. godine počeo da teče trogodišnji rok propisan odredbom člana 591. ZKP, u kome je tužilac imao pravo da podnese tužbu radi naknade štete. Tužilac je imao pravo da tužbu podnese zaključno sa 29.06.2020. godine, a dana 26.06.2020. godine se preko advokata obratio sa zahtevom za naknadu sporne štete zbog neosnovanog lišenja slobode u skladu s članom 589. stav 3. ZKP. Pošto o njegovom zahtevu komisija nije odlučila u roku od 3 meseca, predviđenim odredbom člana 589. stav 1. ZKP, za to vreme zastarelost nije tekla saglasno odredbi člana 589. stav 3. ZKP, pa se od dana 27.09.2020. godine nastavio tok trogodišnjeg roka za podnošenje tužbe nadležnom sudu iz člana 591. ZKP, a koji je istekao nakon preostala četiri dana, odnosno 30.09.2020. godine, dakle, pre nego što je 09.11.2020. godine tužilac pokrenuo postupak u ovoj pravnoj stvari. Prema stanovištu prvostepenog suda, Uredba o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja („Službeni glasnik RS“, br. 38/20) ne može se tumačiti u smislu odredbi člana 383. i 384. stav 2. ZOO, koje regulišu zastoj zastarevanja i uticaj uzroka zastoja potraživanja, budući da ne govori o zastoju zastarevanja potraživanja i materijalnopravnim rokovima, već se odnosi na procesno-pravne rokove. Naime, Odlukom o proglašenju vanrednog stanja i navedenom Uredbom od dana proglašenja vanrednog stanja odloženi su samo rokovi za podnošenje tužbe u parničnom postupku koji su isticali za vreme vanrednog stanja, a što konkretno nije sluačj, budući da je tužiocu rok za podnošenje tužbe isticao 29.06.2020. godine, a vanredno stanje je ukinuto 06.05.2020. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca, drugostepeni sud je istu odbio, kao neosnovanu, prihvatajući razloge koje je za svoju odluku dao prvostepeni sud.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili, kao neosnovan njegov tužbeni zahtev, zbog zastarelosti potraživanja.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11), odredbom člana 584. stav 1. tačka 1. propisano je da pravo na naknadu štete pripada licu koje je bilo lišeno slobode, a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom. Pre podnošenja sudu tužbe za naknadu štette, oštećeni je dužan da podnese zahev Ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđa radi postizanja sporazuma o postojanju štete i vrsti i visini naknade (član 588. stav 1). O zahtevu za naknadu štete odlučuje komisija za naknadu štete čiji se sastav i način rada uređuje aktom ministra nadležnog za poslove pravosuđa (stav 2). Ako zahtev za naknadu štete ne bude usvojen ili komisija ne odluči o zahtevu u roku od 3 meseca od dana kada je podnet, oštećeni može nadležnom sudu podneti tužbu za naknadu štete (član 589. stav 1). Dok traje postupak iz stava 1. člana 589, ne teče zastarelost predviđena u članu 591. ovog zakona (član 589. stav 3). Pravo na naknadu štete zastareva za tri godine od dana pravnosnažnosti prvostepene odbijajuće ili oslobađajuće presude, odnosno pravosnažnosti prvostepenog rešenja kojim je postupak obustavljen ili je optužba odbijena, a ako je povodom žalbe rešavao apelacioni sud – od dana prijema odluke apelacionog suda (član 591).

Kako je u konkretnom slučaju presuda apelacionog suda, kojom je potvrđena prvostepena oslobađajuća presuda tužiocu, uručena punomoćnicima tužioca 28.06.2017. godine, to je od narednog dana - 29.06.2017. godine počeo da teče trogodišnji rok, iz čl. 591 ZKP, u kome je tužilac imao pravo da podnese tužbu radi naknade štete, pa budući da se tužilac 26.06.2020. godine (četiri dana pre isteka roka za podnošenje tužbe) preko punomoćnika obratio Državnom prvobranilaštvu, odnosno Komisiji tužene sa zahtevom za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, koja po ovom zahtevu nije odlučila u roku od tri meseca (a za koje vreme zastarelost shodno odredbi čl. 589. st. 3 ZKP nije tekla), pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je od 27.09.2020. godine nastavljen tok trogodišnjeg roka za podnošenje tužbe nadležnom sudu, i da je isti istekao protekom preostala 4 dana odnosno 30.09.2020. godine. S obzirom da je ovaj parnični postupak pokrenut nakon navedenog datuma, dana 09.11.2020. godine, to su pravilno zaključili nižestepeni sudovi da je potraživanje na ime tražene naknade štete zastarelo, u smislu čl. 591 ZKP.

Neosnovani su navodi revizije da je rok zastarelosti u konkretnom slučaju morao biti produžen za 51 dan, koliko je trajalo vanredno stanje, odnosno da je u periodu od 15.03.2020. godine pa do 16.05.2020. godine nastupio zastoj zastarelosti i ista ponovo počela teći 07.05.2020. godine, te s tim u vezi pozivanje tužioca na Odluku o proglašenju vanrednog stanja i Uredbu Vlade RS o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglešenog 15. marta 2020. Godine. Naime, članom 1. Uredbe o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2020. godine („Službeni glasnik RS“, br. 38/20) propisano je da rokovi za podnošenje tužbe u parničnom postupku, privatne tužbe u krivičnom postupku, predloga za pokretanje vanparničnog postupka ili postupka izvršenja i obezbeđenja, podnošenje tužbe u upravnom sporu i podnošenje ustavne žalbe, prestaju teći za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2020. godine. Iz navedenog sledi da se navedena odredba odnosi na procesne rokove za podnošenje inicijalnih akata u sudskim postupcima, a ne na rokove zastarelosti koji su po svojoj prirodi materijalnopravni rokovi, kakav je u konkretnom slučaju rok za naknadu štete iz čl. 591. ZKP.

Kod izloženog, odlučeno je kao u izreci na osnovu čl. 414. stav 1 ZPP.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković