U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, obojica iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Momčilo Jovanović, advokat iz ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Mila Simić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1719/18 od 04.04.2019. godine, u sednici veća održanoj 04.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1719/18 od 04.04.2019. godine u usvajajućem delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Jagodini P 260/17 od 27.12.2017. godine, prvim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da tužiocima plati na ime duga novčani iznos od 37.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke obračunavaju stranu valutu na dan isplate, sa domicilnom kamatom na ovaj iznos koju poslovne banke obračunavaju u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, kao neosnovan. Drugim stavom izreke, obavezani su tužioci da tuženom plate solidarno na ime troškova parničnog postupka novčani iznos od 96.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1719/18 od 04.04.2019. godine, ukinuta je prvostepena presuda i delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezan je tuženi da tužiocima na ime duga plati novčani iznos od 35.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke obračunavaju stranu valutu na dan isplate sa domicilnom kamatom na ovaj iznos koju poslovne banke obračunavaju u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate. Drugim stavom izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva tužilaca za razliku od potraživanog do dosuđenog, kojim su tražili da se obaveže tuženi da im na ime duga plati novčani iznos od još 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke obračunavaju stranu valutu na dan isplate, sa domicilnom kamatom na ovaj iznos koju poslovne banke obračunavaju u dinarskoj protivvredosti na dan isplate, kao neosnovan. Obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova postupka plati 312.348,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/14 i 87/18), pa je našao da je revizija dozvoljena i neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, s obzirom na to da je drugostepeni sud na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno utvrdio sve bitne činjenice koje su bile neophodne za presuđenje u ovoj pravnoj stvari. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom tuženog ukazuje. Ukazivanje revidenta na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, budući da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, otac tužilaca, sada pok. GG je dana 20.06.2010. godine tuženom najpre pozajmio iznos od 3.000 evra i zatim 5.000 evra, sa rokom vraćanja do 2011. godine, pod uslovom da mu tuženi proda kuću, uključujući deo kuće u kome je živela njegova majka. Tuženi i pravni prethodnik tužilaca, sada pok. GG su dana 18.10.2010. godine rukom, po diktatu tuženog, sačinili pisani dokument, naslovljen kao ,,ugovor“ za kupovinu dela kuće tuženog u ulici ... broj ..., u kojem je živela majka tuženog, nakon čega je pok. GG tuženom na ime isplate predmetne nepokretnosti dao iznos od 20.000 evra, a potom iznos od još 7.000 evra dana 25.03.2011. godine. U pismenu je navedeno da u slučaju da majka tuženog umre ili tuženi proda donji deo kuće za veći iznos od 35.000 evra, dužan je da sada pok. GG vrati iznos od 35.000 evra, a ugovoren je i rok za prodaju cele nepokretnosti, cela 2011. godina. Sada pok. GG nije bio u državini predmetne nepokretnosti, već je u njoj živela majka tuženog. Tužioci nemaju saznanja o navedenom iz perioda kada je njihov otac pozajmljivao novac tuženom, kakvi su njihovi dogovori bili, a tužilac AA, koji je živeo sa ocem u zajedničkom domaćinstvu i boravio do njegove smrti, saznao od oca da je tuženom davao neki novac i da je bilo razgovora o kupovini nepokretnosti koja je u vlasništvu tužioca, ali kako ista nije bila uknjižena u celosti na tuženog, nije bilo moguće da se izvrši prenos nepokretnosti. Punomoćnik oštećenog, sada pok. GG, dana 29.07.2013. godine, protiv tuženog je podneo krivičnu prijavu za krivično delo prevare.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, a imajući u vidu sadržinu pismena, naslovljenog kao ,,ugovor“, zaključenog između sada pok. GG, pravnog prethodnika tužilaca i tuženog, drugostepeni sud je našao da predmetno pismeno ne ne ispunjava uslove da bi se isto moglo smatrati ugovorom o kupoprodaji, jer ne sadrži bitne elemente za zaključenje ugovora, odnosno tačno označenje nepokretnosti koja je predmet prodaje i ugovorenu cenu, a nije sačinjen u zakonom propisanoj formi, već da je eventualno postojala namera da u nekom trenutku taj ugovor na ime datog novca i bude zaključen između pravnog prethodnika tužilaca, sada pok. GG i tuženog, a do čijeg zaključenja nije došlo. Kod navedenog, po oceni drugostepenog suda u ovom slučaju došlo je do zaključenja ugovora o zajmu između tuženog i pravnog prethodnika tužilaca, čiju visinu je sud utvrdio na osnovu iskaza tuženog i pisanih dokaza, po kom osnovu je tuženi dužan da tužiocima vrati iznos od 35.000 evra.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je stanovište drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva.

Odredbom člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti (,,Službeni glasnik RS“ broj 42/98 i 111/09) propisano je da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju se od strane suda (stav 1.) Ugovori koji nisu zaključeni na način iz stava 1. ovog člana, ne proizvode pravno dejstvo (stav 2.) Sud može da prizna pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti iz stava 2. ovog člana, koji je zaključen u pisanom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis (stav 3.).

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pismeno imenovano kao ,,ugovor“, koje su potpisali pravni prethodnik tužilaca, sada pok. GG i tuženi ne proizvodi pravno dejstvo ugovora o kupoprodaji, u smislu navedenog člana 4. stav 1. i 2. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti.

Neosnovano tuženi u reviziji ukazuje da su tužioci mogli da traže da im tuženi prenese pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda navedeno pismeno nije zaključeno u pisanoj formi, potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda (stav 1. člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti), pa pismeno koje je naslovljeno kao ,,ugovor“ ne proizvodi pravno dejstvo (stav 2. člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti). Osim navedenog, tuženi nikada nije ni tražio konvalidaciju istog (stav 3. člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti), a sve i da jeste, po oceni ovog suda ne bi bili ispunjeni uslovi za primenu člana 4. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti.

Odredbom člana 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, a članom 558. stav 1. istog zakona da se zajmoprimac može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu.

Imajući u vidu da je pravni prethodnik tužilaca, sada pok. GG tuženom navedeni novčani iznos dao po osnovu sačinjenog pismena naslovljenog kao ,,ugovor“ koji ne ispunjava zakonom propisanu formu za zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, (i u kome je između ostalog konstatovano da ako majka tuženog umre ili tuženi proda donji deo kuće za veći novac od 35.000 evra, dužan je da sada pok. GG vrati iznos od 35.000 evra), to je i po oceni revizijskog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da je u ovom slučaju između pravnog prethodnika tužilaca i tuženog zaključen ugovor o zajmu, zbog čega je tuženi u obavezi da tužiocima, kao pravnim sledbenicima sada pok. GG na ime primljenog zajma vrati iznos od 35.000 evra sa pripadajućom kamatom. Stoga su revizijski navodi o pogrešnoj primeni matrijalnog prava ocenjeni kao neosnovani. Suprotno revizijskim navodima, tužioci kao pravni sledbenici sada pok. GG su aktivno legitimisani u ovoj pravnoj stvari.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tuženog odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić