Dopunskim rešenjem Višeg suda u Beogradu P 2122/15 od 28.05.2018. godine odbačena je kao nedozvoljena tužba tužilaca BB i VV sadržana u podnesku od 05.08.2016. godine, kojom ovi tužioci traže naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog pravnosnažno presuđene stvari.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9778/2018 od 09.01.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je tuženi obavezan da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 456.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 230.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 250.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 200.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od 13.09.2016. godine do isplate i na ime naknade materijalne štete za plaćeno lečenje iznos od 87.497,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.08.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca AA i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA za isplatu kamate na dosuđeni iznos od 87.497,00 dinara za period od 24.01.1994. do 05.08.2016. godine i za naknadu materijalne štete preko dosuđenog iznosa od 87.497,00 dinara do traženog iznosa od 528.165,00 dinara sa kamatom od 24.01.1994. godine do isplate, kao i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA za naknadu materijalne štete za period od 01.07.1994. do 01.01.2002. godine u iznosu od 63.930,83 evra, za period od 01.02.2002. godine do 01.07.2002. godine u iznosu od 5.272,50 evra i za period od 01.07.2002. do 01.07.2010. godine u iznosu od 100.223,04 evra sve sa zakonskom zateznom kamatom od 24.01.1994. godine do isplate. Stavom trećim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA u delu kojim je tražena zakonska zatezna kamata na dosuđene iznose naknade nematerijalne štete za period od 29.06.2006. godine do 12.09.2016. godine. Stavom četvrtim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca AA i tuženog i potvrđena je odluka o troškovima postupka sadržana u prvostepenoj presudi. Stavom petim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca BB i VV i potvrđeno je dopunsko rešenje prvostepenog suda P 2122/15 od 28.05.2018. godine. Stavom šestim izreke odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom sedmim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužilaca na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca AA neosnovana, a revizija tužilaca BB i VV nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se navodima revizije ukazuje nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su povređeni u saobraćajnom udesu koja se dogodio 28.12.1992. godine u mestu ... na putu Beograd – Čačak, krivicom GG, osiguranika AD za osiguranje „Kopaonik“ čiji je pravni sledbenik tuženi. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Lazarevcu K 99/93 od 05.05.1993. godine, GG je oglašena krivom za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201.stav 3. u vezi člana 195. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke utvrđeno je da je tužilac AA u saobraćajnom udesu zadobio tešku telesnu povredu zbog koje je trpeo fizičke bolove i strah određenog trajanja i intenziteta, a kao posledica povređivanja kod tužioca postoji umanjenje životne aktivnosti od ukupno 38%, prema usaglašenom nalazu i mišljenju sudskih veštaka, kao i naruženost srenjeg stepena. U posebnoj parnici pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 6796/02 od 05.06.2003. godine, tužiocu AA je dosuđena naknada materijalne štete na vozilu u iznosu od 169.600,00 dinara sa kamatom. Pred Privrednim sudom u Beogradu vodi se postupak po tužbi Nemačkog fonda za socijalno osiguranje protiv AD za osiguranje „Kopaonik“ radi naknade iznosa koji su tužiocu AA isplaćeni u ... na ime bolničkog lečenja, zbog privremene nesposobnosti za rad, za štake, za lekove, za putne troškove od kuće do bolnice, za penzijsko osiguranje za vreme nesposobnosti za rad kao i zdravstveno osiguranje i osiguranje za nezaposlene u ukupnom iznosu od 67.003,74 DEM i taj postupak je prekinut do pravnosnažnog okončanja ove parnice. Veštačenjem od strane sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđeno je da je osigurana suma za putnička motorna vozila iznosila 12.000.000,00 dinara, što preračunato u DEM na dan štetnog događaja 28.12.1992. godine iznosi 31.196,00, odnosno 49.870.130,00 dinara. Materijalna šteta dosuđena i isplaćena tužiocu AA za vozilo (po pravnosnažnoj presudi) iznosila je 5.654,43 DEM, što predstavlja 18,14% osigurane sume, tako da ostatak osigurane sume 81,86% u iznosu od 25.514,40 DEM na dan štetnog događaja služi za pokriće svih ostalih šteta koje su posledica štetnog događaja. Na ročištu za glavnu raspravu 20.12.2013. godine stranke su se saglasile da se iznosi na ime naknade nematerijalne štete dosuđeni tužiocu AA delimičnom presudom P 1400/02 od 29.06.2006. godine (doneta u ovoj parnici i ukinuta rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 465/10), uzmu u obzir prilikom utvrđivanja visine nematerijalne štete. Tako utvrđen ukupan iznos naknade nematerijalne štete (koji je isplaćen tužiocu) predstavlja 20.100,94 DEM i pokriven je osiguranom sumom. Prema priloženom računu lečenje tužioca AA u Urgentnom centru u Beogradu iznosilo je 87.497,00 dinara, a tužilac nije dokazao da je snosio troškove lečenja preko tog iznosa, pri čemu je delimičnom presudom P 1400/02 od 29.06.2006. godine (pravnosnažna u tom delu) odbijen zahtev za naknadu troškova nabavke ortopedskih kolica i troškova prevoza. Naknada materijalne štete koju tužilac AA traži za period od 01.01.1994. do 01.07.2010. godine u visini kapitalizirane rente u ukupnom iznosu od 169.456,37 evra nije pokrivena osiguranom sumom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da potraživanje naknade štete koja je prouzrokovana krivičnim delom u konkretnom slučaju nije zastarelo, jer od dana nastanka štete 28.12.1992. godine do podnošenja tužbe 25.02.2002. godine nije istekao rok apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja u smislu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Primenom pravila iz člana 200. navedenog zakona odmerena je visina pravične novčane naknade za tražene vidove naknade nematerijalne štete tužiocu AA i utvrđena visina naknade materijalne štete na ime troškova lečenja u Urgentnom centru, pri čemu ukupan iznos dosuđene naknade štete ne prelazi osiguravajući limit imajući u vidu i materijalnu štetu koja je isplaćena ovom tužiocu na ime naknade za oštećeno vozilo. U preostalom delu tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime kapitalizirane rente je odbijen jer prevazilazi iznos osigurane sume. Drugostepeni sud je u pogledu kamate na iznose naknade nematerijalne štete preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužiocu dosuđena kamata od dana presuđenja, a odbijen zahtev za kamatu za period od 29.06.2006. godine do presuđenja jer se visina pravične novčane naknade nematerijalne štete dosuđuje prema kriterijumima važećim u vreme presuđenja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se revizijom tužioca AA ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pobijanom delu odluke kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev.

Prema članu 93. stav 1. Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica („Službeni list SFRJ“ broj 17/90, 82/90 i „Službeni list SFRJ“ broj 31/93, 24/94) koji je važio u vreme nastanka štetnog događaja, najniže osigurane iznose na koje se mora ugovoriti osiguranje od auto odgovornosti određuje Savezno izvršno veće. Obaveza organizacije za osiguranje na naknadu štete po osnovu osiguranja autoodgovornosti ne može biti veća od iznosa koji utvrđuje Savezno izvršno veće ako ugovorom o osiguranju nije predviđen veći iznos, a ako iznos iz stava 1. ovog člana nije dovoljan da se naknade sve štete prouzrokovane istim štetnim događajam prvenstveno se naknađuju štete na licima (stav 2. i 3.). Kada ima više oštećenih lica, a ukupna naknada premašuje iznos iz stava 1. ovog člana prava oštećenih lica, prema organizaciji za osiguranje, srazmerno se smanjuju, pri čemu organizacija za osiguranje koja je isplatila jednom oštećenom licu iznos veći od onog koji mu pripada s obzirom na srazmerno sniženje naknade, jer nije znala niti je mogla znati da postoje i druga oštećena lica, ostaje u obavezi prema tim drugim licima samo do visine iznosa iz stava 1. ovog člana (stav 4. i 5.). Najniža osigurana suma koju je odredilo Savezno izvršno veće, a važila je u vreme štetnog događaja iznosila je 12.000.000,00 dinara za motorna vozila, a 24.000.000,00 dinara za autobuse i teretna vozila („Službeni list SRJ“ broj 38/92) sa važnošću od 16.10.1992. do 27.03.1993. godine.

Osiguravajuća organizacija je dužna da štetu naknadi u potpunosti i kada njena visina prelazi limit osiguranja ukoliko je iznos štete prema cenama odnosno kriterijumima u vreme štetnog događaja bio u granicama najniže osigurane sume (limita obaveze) iz tog vremena. U konkretnom slučaju veštačenjem je utvrđeno da isplaćena naknada materijalne štete za vozilo (tužiocu AA po pravnosnažnoj presudi) iznosi 18,14% osigurane sume i da ukupna naknada nematerijalne štete ovom tužiocu ne premašuje najniži osigurani iznos važeći na dan štetnog događaja, dok materijalna šteta na ime kapitalizirane rente nije pokrivena osiguranom sumom.

Sledom navedenog pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su obavezeli tuženog da naknadi deo štete prema srazmeri između osigurane sume i tako utvrđenog iznosa štete. Neosnovani su revizijski navodi tužioca AA da zakonska zatezna kamata na dosuđene iznose naknade nematerijalne štete treba da teče od dana nastanka štete 28.12.1992. godine, kao i ukazivanje da su dosuđeni iznosi niski, jer je pravična novčana naknada odmerena prema kriterijumima važećim u vreme presuđenja. Novčana naknada nematerijalne štete predstavlja adekvatnu novčanu satisfakciju i izražava se brojem novčanih jedinica tek presudom, pa od tog datuma odnosno donošenja presude teče zatezna kamata na iznos naknade nematerijalne štete po članu 277. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, tek od donošenja presude su ispunjeni uslovi dužnikove docnje, a to su dospelost potraživanja naknade nematerijalne štete određivanjem njene visine kao novčane obaveze.

Tužilac je tražio naknadu materijalne štete zbog umanjenih primanja za period od 01.01.1994. do 01.07.2010. godine u visini kapitalizirane rente, zbog povreda zadobijenih u saobraćajnom udesu. Po članu 195. Zakona o obligacionim odnosima ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. Ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu. Tužilac je bio dužan da dokaže postojanje uzročno - posledične veze između posledica povređivanja u predmetnom saobraćajnom udesu i nemogućnosti da radi i stiče zaradu (kao pre povređivanja), odnosno nastupanja uslova za odlazak u invalidsku penziju. Materijalna šteta se ne pretpostavlja nego se dokazuje, pa činjenica postojanja umanjenih primanja po nalazu veštaka ekonomsko-finansijske struke, sama po sebi ne vodi zaključku da su isti posledica isključivo povreda u saobraćajnom udesu, a ne nekog drugog uzroka. Zato su bez uticaja navodi ovog revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu načina obračuna i obima obaveze osiguravajuće organizacije srazmerno granicama najniže osigurane sume (limita obaveze) iz tog vremena.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji tužilaca BB i VV primenom člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija ovih tužilaca nije dozvoljena.

Dozvoljenost revizije protiv rešenja drugostepenog suda regulišu odredbe člana 420. Zakona o parničnom postupku. Navedenom odredbom propisano je, da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan (stav 1. ovog člana). Revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude. U postupku povodom revizije protiv rešenja shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude (stav 6.).

Prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Pravnosnažnim dopunskim rešenjem odbačena je kao nedozvoljena tužba tužilaca BB i VV sadržana u podnesku od 05.08.2016. godine, kojom ovi tužioci traže naknadu nematerijalne i materijalne štete. Vrednost predmeta spora za tužilju BB iznosi 562.584,00 dinara, a za tužioca VV 544.074,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na potraživanje u novcu, te da su tužioci obični suparničari i da se vrednost predmeta spora pobijanog dela za svakog od tužilaca računa posebno, tako da pojedinačno očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija ovih tužilaca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić