Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr. Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković, dr. Ilije Zindovića, Branka Stanića i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Dejan Gačić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Privredni sud u Leskovcu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 57.320,37 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gž rr br. 186/19 od 05.09.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 05.11.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužioca.

UKIDAJU SE presuda Višeg suda u Leskovcu Gž rr br. 186/19 od 05.09.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1 br. 60/18 od 22.04.2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr1 br. 60/18 od 22.04.2019. godine u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tužene da tužiocu na ime novčanog obeštećenja za imovinsku štetu koja je utvrđena u predmetu stečaja St.br. 692/10, a po zaključcima o listi potraživanja od 16.12.2010. godine isplati novčani iznos od 57.320,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja zaključka o priznatom potraživanju do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Viši sud u Leskovcu je pobijanom presudom Gž rr br. 186/19 od 05.09.2019. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Leskovcu Prr1 br. 60/18 od 22.04.2019. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika iz reda advokata, izjavio posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i potrebe da se ujednači sudska praksa.

Vrhovni kasacioni sud je našao da je osnovan predlog da se o posebnoj reviziji odlučuje, jer su uz reviziju dostavljene odluke sudova u kojima je na drugačiji način odlučivano u istovetnim sporovima, a povodom čega postoji i pravni zaključak Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravosnažnih sudskih odluka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda.

Prema do sada utvrđenim činjenicama tužilac je kao bivši radnik sada stečajnog dužnika DP „Poljoprivreda“ iz Leskovca imao pravosnažnu presudu P br. 510/ 04 od 25.10.2004. godine na osnovu koje mu je u stečajnom postupku St. 692/2010 priznato potraživanje na ime neisplaćene zarade u iznosu od 57.320,37 dinara. Od tog iznosa tužiocu je u stečaju isplaćen iznos od 1.061,47 dinara pa je ostalo neisplaćeno 56.258,90 dinara, pri čemu stečaj još nije okončan. Takođe je utvrđeno da je tužiocu rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž ST. 1226/ 17 od 06.11.2017. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Po stanovištu prvostepenog suda tužiočevo potraživanje materijalne štete u visini priznatog potraživanja u stečaju nije osnovano. Prvostepeni sud je stanovišta da nema odgovornosti tužene za štetu jer tužilac nije dokazao postojanje štete obzirom da stečaj nije okončan pa postoji mogućnost namirenja tužioca u tom postupku. Osim toga, po stanovištu ovoga suda, tužilac nije dokazao uzročnu vezu između postupanja Privrednog suda u Leskovcu, kod koga se vodi stečajni postupak i nastupanja štete. Tužilac nije iskoristio pravo da prinudnim putem pre stečaja naplati svoje potraživanje od poslodavca kao izvršnog dužnika. Samo postojanje odluke o utvrđivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku pred tim sudom nije dovoljno za uspostavljanje uzročnoposledične veze kao osnova za odgovornost tužene.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu sa razloga što prihvata stanovište prvostepenog suda da tužilac nije po odredbama Zakona o obligacionim odnosima dokazao odgovornost tužene za spornu štetu, niti samu visinu štete. Stoga su po oceni ovoga suda pravilno primenje odredbe člana 172. u vezi sa članovima 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Osnovan je revizijski navod da se izraženo stanovište nižestepenih sudova ne može prihvatiti. Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je naknada imovinske štete po odredbi člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku koji je stupio na snagu 01.01.2016. godine. Tom odredbom je propisano pravo stranke na tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od 1 godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Takođe je propisano da u tom postupku sud pored odredaba Zakona o obligacionim odnosima primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, kao i da je odgovornost države objektivna.

Zaključkom Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine utvrđena je odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Obrazloženjem zaključka se ukazuje da prema praksi ESLJP za odgovornost države po navedenom osnovu nije od uticaja da li je stečaj okončan, jer za isplaćeno potraživanje bivšim zaposlenima država stupa u stečaj preduzeća sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom i u stečaju ostvaruje deo iznosa srazmeran mogućnostima stečajne mase. Takođe je ukazano da se država oslobađa odgovornosti u situaciji ako zaposleni ima pravosnažnu presudu za svoje nenamireno potraživanje po osnovu zarada u postupku okončanom pre otvaranja stečajnog postupka, a nije pokretao postupak prinudnog izvršenja, niti je prijavio potraživanje u stečaju.

Saglasno navedenom, Ustavnom jemstvu prava na imovinu iz člana 58. i ustanovljenoj opštoj obaveznosti sudskih odluka Republika Srbija po osnovu objektivne odgovornosti odgovara za štetu koju je pretrpeo bivši zaposleni koji je imao pravosnažnu sudsku odluku o potraživanju iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom i koji je potraživanje po njoj prijavio u stečajnom postupku i isto mu priznato u delu koje nije naplatio sve pod uslovom da mu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju tužilac je imao pravosnažnu presudu za potraživanje iz radnog odnosa pre otvaranja postupka stečaja i prijavio je potraživanje u stečaju koje mu je priznato u utuženom iznosu, a namireno u iznosu od 1.061,47 dinara. Takođe je utvrđena povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja nad bivšim poslodavcem, stečajnim dužnikom DP „Poljoprivreda“ iz Leskovca.

Stoga su nižestepeni sudovi pogrešno ocenili da tužilac nije dokazao uzročnoposledičnu vezu između nenamirenog potraživanja i povrede prava na suđenje u razumnom roku. Obzirom da nižestepeni sudovi nisu prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu primenili merila za ocenu suđenja u razumnom roku kako je propisano članom 31. stav 2 ni utvrdili visinu nenamirenog potraživanja tužioca na dan presuđenja nižestepene presude su ukinute primenom člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupajući po primedbama iz ovog rešenja utvrditi sve relevantne činjenice i ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

Predsednik veća-sudija,

dr. Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić