Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2098/2020 od 11.03.2021. godine, ukinuta je presuda Višeg suda u Leskovcu P 378/19 od 16.06.2020. godine i stavom prvim izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu preda teretno vozilo marke „... ...“, broj šasije ..., broj motora ... . Stavom dva odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže da mu na ime naknade štete – umanjenja tržišne vrednosti vozila u periodu od 01.04.1999. godine do dana veštačenja 10.10.2018. godine, isplati iznos od 3.623.279,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.06.2018. godine do konačne isplate. Stavom tri izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime štete – izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja vozila opisanog u stavu jedan u periodu od 01.04.1999. godine do dana veštačenja 31.10.2018. godine, isplati iznos od 13.178.561,15 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.10.2018. godine do isplate. Stavom četiri izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 186.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) pa je utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po profesiji ... . U toku 2008. godine obavljao je poslove ... i ... . U tu svrhu kupio je sporno teretno vozilo „... ...“, broj šasije ..., broj motora ..., od prodavca BB iz ... kod ... . O tome su sačinili kupoprodajni ugovor 10.12.1998. godine. U ugovoru je naznačeno da je kupoprodajna cena 14.000 nemačkih maraka u dinarskoj protivvrednosti koja će biti isplaćena prodavcu. Tužilac kao kupac nije odmah preuzeo predmetno vozilo, dok se ne sačini ugovor kod suda. Ugovor su potpisali i dva svedoka. U toku bombardovanja SRJ vojska je sa prostora stovarišta BB oduzela predmetni kamion za potrebe vojske. Drugi ugovor o kupoprodaji tužilac je zaključio sa BB 17.09.2007. godine i isti ugovor je overen u Opštinskom sudu u Prizrenu pod brojem .../... godine. Ugovorena je cena od 7.000 evra i da će se predmetno vozilo preuzeti u mestu nalaženja. Ni po tom ugovoru tužilac nije mogao da preuzme vozilo pa je zaključio treći ugovor sa prodavcem dana 29.10.2017. godine preko agencije u ... u kome je naznačena cena od 2.000.000,00 dinara koja je odmah isplaćena i konstatovano da je kupac vozilo preuzeo u viđenom stanju. BB je punomoćjem od 11.02.2008. godine overeno pod Ov br. .../... ovlastio tužioca da u njegovo ime i za njegov račun preuzme predmetno vozilo i da njime može neograničeno upravljati i raspolagati. Dana 07.02.2008. godine punomoćnik BB se obratio tuženom za povraćaj predmetnog vozila i odrekao se prava na naknadu štete. BB je kao tužilac povukao tužbu koju je 14.07.2008. godine podneo zajedno sa tužiocem. U izjavi koju je overio kod notara u ... dana 26.02.2014. godine, prodavac BB je naveo da je predmetno vozilo prodao AA te da je uverenje koje je izdala Policijska uprava u Prizrenu IKM Kruševac pod brojem ...-...-.../... od 29.10.2007. godine ustvari saobraćajna dozvola za kamion obzirom da je originalna saobraćajna dozvola izgubljena. U toj izjavi je naznačeno da je dao generalno ovlašćenje AA – kupcu a koje je overeno kod Opštinskog suda u Lebanu pod brojem Ov .../... od 11.02.2008. godine, da je ovlastio AA da može preuzeti kamion od Vojske Srbije, Vojne pošte kasarne u ... i da može da ga registruje na svoje ime. U izjavi je naznačio i da je vozilo prodao AA, predao mu u državinu sa svom dokumentacijom. Tužilac AA se usmeno obraćao Vojnoj pošti u ... za preuzimanje kamiona ali isti nije preuzeo u državinu jer mu to nije dozvoljeno bez posedovanja saobraćajne dozvole i bez potpisivanja poravnanja da se odriče naknade štete u vezi naznačenog kamiona. Tužilac AA nije prezentirao sudu pismeni dokaz da se obraćao tuženoj za predaju kamiona i naknade štete.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca vezano za predaju vozila u državinu i obavezao tuženu na isplatu iznosa od 123.000,00 dinara zbog nemogućnosti korišćenja vozila za period od 01.04.1999. godine do 31.07.1999. godine dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbio kao neosnovan jer tužilac nije dokazao da se bavio prevozničkom delatnošću. U prilog činjenici da mu se preda vozilo prvostepeni sud nalazi da je validan ugovor o kupoprodaji koji je tužilac zaključio sa tuženim 20.12.1998. godine. U toku rata vozilo je oduzela vojska pa je tek nakon završetka rata pronađeno kod Vojne pošte u ... . Kako je tužilac postao vlasnik vozila kupoprodajom istog 1998. godine to na osnovu čl. 20. i 34. ZOSPO ima pravo da traži da mu se vozilo preda u državinu. Naknadu štete u visini od 123.006,00 dinara prvostepeni sud je dosudio saglasno Uredbi o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze u vezi oduzetih vozila za potrebe vojske za vreme bombardovanja od NATO pakta.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda već je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio u celosti. Drugostepeni sud nalazi da se ne može prihvatiti kao validan ugovor koji su tužilac i BB zaključili dana 10.12.1998. godine. Ovo iz razloga što ugovor nije overen a osim toga u ugovoru je konstatovano da tužilac nije isplatio celokupnu kupoprodajnu cenu niti je pak preuzeo vozilo u državini. Prema članu 34. ZOSPO propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnoj stvari stiče predajom (stav 1.). Predaja pokretne stvari smatra se izvršenom i predajom isprave na osnovu koje sticalac može raspolagati tom stvari, kao i uručenje nekog dela stvari ili izdavanjem ili drugim označavanjem stvari koje znači predaju stvari (stav 2.). Tužilac nije dokazao da je preuzeo ispravu (saobraćajnu dozvolu) niti je preuzeo vozilo pa s toga se ne može smatrati da je ugovor od 10.12.1998. godine proizveo pravno dejstvo te da po tom osnovu tužilac nije stekao pravo svojine na spornom kamionu, nije postao vlasnik pa stoga nije ni aktivno legitimisan, da zahteva povraćaj stvari a time ni naknadu štete na ime umanjenja tržišne vrednosti vozila i izmaklu dobit niti pak naknadu vezano po Uredbi o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze a vezano za oduzimanje kamiona od strane vojske za period od 01.04.1999. do 31.07.1999. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno je shvatanje drugostepenog suda da tužilac nije postao vlasnik spornog kamiona. Ovo iz razloga što je evidentno da je u vezi tog kamiona između tužioca i BB zaključeno tri ugovora. Drugi ugovor je zaključen 17.09.2007. godine i isti je overen kod nadležnog organa. Članom 4. naznačenog ugovora konstatovano je da su se ugovarači dogovorili da se kamion ima preuzeti na mestu nalaženja istog te da od momenta potpisivanja ovog ugovora kupac je legalni i jedini vlasnik navedenog motornog vozila. Osim toga, iz uverenja Policijske uprave za Prizren broj ...-...-.../... od 29.10.2007. godine naznačeno je da je predmetno vozilo registrovano pri Policijskoj upravi Prizren na ime BB i da je za naznačeno vozilo izdata saobraćajna dozvola ... ... ali da je saobraćajna dozvola izgubljena. U takvom slučaju tužilac na osnovu naznačenog ugovora i izveštaja policije može dokazati legitimitet na pravo za preuzimanje vozila i isto mu se može predati u državinu što je u skladu sa članom 34. stav 5. ZOSPO.

Pravo na naknadu usled oduzimanja vozila od vojske za period bombardovanja prema Uredbi, imao bi samo vlasnik na koga je vozilo bilo evidentirano vodilo to jest BB do momenta prodaje istog. Tužilac nije dokazao da je nakon kupovine vozila i zaključenja ugovora od 12.09.2007. godine, a ni ranije, pismenim putem zahtevao od tužene da mu preda vozilo. Proizilazi da tužilac nije dokazao svoju tvrdnju u pogledu zahteva za predaju vozila pa stoga i nema pravo na naknadu štete kako vezano za stvarnu štetu u pogledu gubitka vrednosti vozila zbog pasivne amortizacije i izgubljene dobiti, tako i zbog nemogućnosti korišćenja predmetnog vozila. Osim toga u toku nižestepenog postupka je pravilno utvrđeno da tužilac nije ni dokazao da je imao registrovanu delatnost obavljanja prevoza što bi podrazumevalo korišćenje spornog kamiona. Ni ostali navodi iz revizije tužioca nisu posebno od značaja za donošenje drugačije odluke.

Imajući u vidu sve napred izneto to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 416. stav 2. i člana 414. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo na osnovu čl. 154. i 155. i 162. ZPP. Tužilac je delimično uspeo u sporu. Ukupni troškovi koje mu je prvostepeni sud dosudio su 481.612,00 dinara. Tužilac je po proceni Vrhovnog kasacionog suda uspeo u delu od 50% pa mu shodno tome i pripada 50% tih troškova što čini iznos od 240.806,00 dinara. Tužiocu pripadaju troškovi za stručni sastav revizije u visini od 90.000,00 dinara, pa su mu dosuđeni i ti troškovi, a sve shodno važećoj AT i TT.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B.Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić