Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac Grad Vranje je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da je revizija tužioca dozvoljena kao redovna revizija, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja. Zbog eventualno učinjenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 256. ZPP u postupku pred prvostepenim sudom, revizija se ne može izjaviti u smislu odredbe člana 398. stav 1. tačka 2. ZPP. Revizijom se neosnovano ukazuje i na bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, jer je pobijana presuda jasna, razumljiva i nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, iz izveštaja Službe za katastar nepokretnosti Vranje od 23.03.2007. godine i 03.11.2017. godine (sačinjenog na osnovu istorijata kretanja za predmetne parcele počev od 1972. godine), utvrđeno je da je na spornim nepokretnostima kao vlasnik upisana Republika Srbija, a tuženi „Simpo“ AD Vranje kao držalac na kp.br. 1557, 1636, 2503, 4143, 5183, 7394, 5436/2, 5112, 6429, 7799 i 6504 i kao korisnik na kp.br. 7401, 7402, 9286 i 10804. Katastarske parcele i to: 1557, 1636, 2503, 4143, 5183 sa zgradom trgovine u površini od 33 m2, 7402, 9268 i 10804, upisane u KO Vranje 1, nalaze se u svojini tužioca Republike Srbije na kojima je kao držalac upisan tuženi „Simpo“ a.d. Vranje; kp.br. 7401 KO Vranje 1 nalazi se u svojini Republike Srbije, na kojoj su kao nosioci prava korišćenja upisani sa udelima od po ½ tuženi „Simpo“ AD i AA iz ...; kp.br. 7394 sa objektom površine 545 m2, podeljena je na kp.br. 7394/1,7394/2, 7394/3, 7394/4 i 7394/5, koje se nalaze u svojini Republike Srbije, na kojima je kao držalac upisan tuženi „Simpo“ a.d. Vranje; kp.br. 5436/2 nalazi se u svojini Republike Srbije na kojoj je kao držalac upisano Ministarstvo odbrane RS, dok se kp.br. 5112 nalazi u javnoj svojini ovde tužilaca. U odnosu na kp.br. 6429 utvrđeno je da se podelila na kp.br. 6429/1, 6429/2 i 6429/3 koje se nalaze u svojini Republike Srbije, na kojoj je kao nosilac prava korišćenja upisan „Dunja“ DOO Industrija hrane, dok je kp.br. 7799 KO Vranje 1, zemljište pod zgradom bez odobrenja za izgradnju podeljena na kp.br. 7799/1, 7799/2, 7799/3, 7799/4 i 7799/5 i nalaze se u svojini Republike Srbije, na kojima je kao držalac upisan tuženi „Simpo“ a.d., kao i da se kp.br. 6504 KO Vranje 1 nalazi u svojini Republike Srbije na kojoj su kao nosioci prava korišćenja upisani tuženi „Simpo“ a.d. sa udelom od 2/3 i „Poljoprodukt“ sa udelom od 1/3. Navedene uknjižbe su sprovedene po osnovu zaheva za sprovođenje promene od 20.02.2002. godine i 29.12.2002. godine, ugovora o pripajanju br. 284/96 od 28.11.1996. godine, rešenja Okružnog privrednog suda u Leskovcu Fi 628/91 od 26.06.1991. godine i rešenja Privrednog suda u Leskovcu Fi 596/95 od 27.06.1995. godine, Fi 1070/96 od 31.12.1996. godine. Iz izveštaja SKN Vranje utvrđeno je i da su se kp.br. 1557, 1636, 2503, 4143, 5183, 7394, 10804, 6429 i 7799 prvobitno po premeru iz 1972. godine (koji je stupio na snagu 1978. godine), vodile kao društvena svojina – Proizvodno prometna radna organizacija Vranje, a zatim kao društvena svojina korisnik Trgovinsko preduzeće na veliko i malo „Vema“ D.D. u mešovitoj svojini. Prema stanju u spisima predmeta, tužilac Grad Vranje i tuženi „Si market“ ne vode se kao korisnici predmetnih parcela, niti su to bili ranije.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, zaključivši da su sporne nepokretnosti bile predmet nacionalizacije i da su prešle u društvenu svojinu i da su stupanjem na snagu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije prešle u državnu svojinu, dok je tuženi „Simpo“ a.d. Vranje zadržao pravo da pod uslovima iz člana 47. ovog zakona nastavi da koristi imovinu koja predstavlja državnu svojinu koju su prethodno koristili njegovi pravni prethodnici po osnovu rešenja tadašnje lokalne samouprave o prenosu prava trajnog korišćenja administrativnim prenosom. Nižestepeni sudovi su ocenili da, s obzirom da je tužilac Republika Srbija u javnim knjigama upisan kao nosilac prava svojine na spornim nepokretnostima, na kojima je tuženi „Simpo“ a.d. Vranje nosilac prava korišćenja većine spornih nepokretnosti, da zato ovaj tužilac nema pravni interes da u ovoj parnici traži utvrđenje prava svojine na predmetnim nepokretnostima prema tuženima. Dok tužilac Grad Vranje nema pravo da prema tuženima kao nevlasnicima predmetnih nepokretnosti traži utvrđenje prava korišćenja koje je izvedeno iz prava svojine i ostvaruje se u posebnom postupku u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji. Takođe je ocenjeno da tužbeni zahtev nije uredno postavljen i po istom se nije moglo postupati u pogledu pravilnog označavanja objekata na kojima se traži utvrđenje prava svojine i korišćenja, kao ni u odnosu na kp.br. 7394, 6429 i 7799 KO Vranje 1, s obzirom da su prema stanju u katastru nepokretnosti predmetne parcele podeljene i to: kp.br. 7394 na 7394/1, 7394/2, 7394/3, 7394/4 i 7394/5, kp.br. 6429 na 6429/1, 6429/2 i 6429/3, a kp.br. 7799 na 7799/1, 7799/2, 7799/3, 7799/4 i 7799/5.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tužioca Grada Vranja neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 47. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95 ... i 101/2005) važećem u vreme podnošenja tužbe propisano je da nepokretnosti i druga sredstva koja su na osnovu zakona donetih do dana stupanja na snagu ovog zakona, prešla u državnu svojinu, kao i nepokretnost i druga sredstva koja, na dan stupanja na snagu ovog zakona, kao sredstva u državnoj svojini, koriste državni organi i organizacije, organi i organizacije teritorijalnih jedinica, javne službe i druge organizacije iz člana 1. tačka 2) podtačka (3) ovog zakona, ti organi, javne službe i druge organizacije nastaviće da koriste i njima raspolažu u skladu sa ovim i posebnim zakonom, s tim što se u javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i prava na njima kao vlasnik nepokretnosti upisuje Republika Srbija, a organ, odnosno organizacija koji koristi nepokretnost - kao nosilac prava korišćenja, odnosno korisnik nepokretnosti, u skladu sa propisima kojima se uređuje upis prava na nepokretnostima i ovim zakonom (stav 1), da državna svojina na nepokretnostima iz stava 1. i 3. ovog člana uknjižiće se u odgovarajuću javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima do 31. decembra 1997. godine (stav 5), da će se uknjižba nepokretnosti u smislu stava 5. ovog člana izvršiti na sledeći način: na nepokretnosti na koje je u javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i prava na njima na dan stupanja na snagu ovog zakona kao nosilac prava u pogledu raspolaganja upisano javno preduzeće, ustanova ili druga organizacija iz člana 1. tačka 2) podtačka (3) ovog zakona, sud, odnosno drugi organ nadležan za vođenje javne knjige o evidenciji nepokretnosti i prava na njima izvršiće, po službenoj dužnosti, upis državne svojine, kao vlasnik nepokretnosti upisaće se Republika Srbija, a kao nosilac prava korišćenja upisaće se javno preduzeće, ustanova ili druga organizacija iz člana 1. tačka 2) podtačka (3) ovog zakona, koji su u toj knjizi na dan stupanja na snagu ovog zakona bili upisani kao nosilac prava u pogledu raspolaganja, odnosno korišćenja predmetne nepokretnosti (stav 6. tačka 2).

Saglasno navedenom sud, odnosno drugi organ nadležan za vođenje javne knjige o evidenciji nepokretnosti i prava na njima vrši, po službenoj dužnosti, upis državne svojine i kao vlasnik nepokretnosti se upisuje Republika Srbija, a kao nosilac prava korišćenja upisuje se javno preduzeće, ustanova ili druga organizacija, koji su u toj knjizi na dan stupanja na snagu ovog zakona bili upisani kao nosilac prava u pogledu raspolaganja, odnosno korišćenja predmetne nepokretnosti, kao u konkretnom slučaju. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacinog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su ocenili da tužbeni zahtev nije osnovan.

U konkretnom slučaju, po stanovištu ovog suda pravni prethodnik tuženog je na predmetnim nepokretnostima stekao pravo korišćenja po više pravnih osnova i u svojstvu nosioca prava korišćenja i držaoca predmetnih katastarskih parcela i objekata tuženi „Simpo“ AD je i upisan u katastru nepokretnosti. Svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima stiču se, prenose i ograničavaju upisom u katastar nepokretnosti (konstitutivnost upisa), a prestaju brisanjem upisa na osnovu člana 60. Zakona o državnom premeru i katastru („Sl. glasnik RS“, br. 72/09 ... 27/18). Prema tome, kako revident Grad Vranje nije dokazao da je ovaj upis tuženog osporio, to nisu osnovani navodi revizije kojima ističe da mu pripada pravo korišćenja na navedenim nepokretnostima. Stoga su bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari navodi revizije da se nepokretna imovina od strane jedinice lokalne samouprave ustupala privrednim subjektima društvenim preduzećima besteretnim pravnim poslom – administrativnim prenosom, tako da pravni prethodnici tuženih nisu imali nikakva ulaganja. Sledom toga, kako je tuženi kao AD, što znači nakon svojinske transformacije upisan u katastru nepokretnosti kao nosilac prava korišćenja i držalac navedenih katastarskih parcela i objekata, bez uticaja su i revizijski navodi da je tuženi u postupku privatizacije trebalo da izvrši izdvajanje imovine iz mase za privatizaciju.

Takođe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda postoji nepotpuna procesna legitimacija. U konkretnom slučaju, u javnim knjigama tuženi „Simpo“ a.d. Vranje upisan je kao držalac spornih nepokretnosti, a Republika Srbija kao vlasnik. Revident Grad Vranje je u odnosu na tužene tražio utvrđenje prava korišćenja na predmetnim nepokretnostima, iako je u javnim knjigama upisana državna svojina u korist Republike Srbije, pa je stoga tužbom morala biti obuhvaćena i Republika Srbija kao vlasnik predmetnih nepokretnosti, koja sa držaocem ovde tuženim „Simpo“ a.d. Vranje čini nužne, jedinstvene suparničare, u smislu člana 211. ZPP. Kako u konkretnoj pravnoj stvari tužilac Republika Srbija koja nema pravni interes da traži utvrđenje prava svojine jer je u javnim knjigama već upisana kao nosilac prava svojine na spornim nepokretnostima, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, a tužilac Grad Vranje koji ima pravni interes da traži utvrđenje prava korišćenja na navedenim nepokretnostima nije obuhvatio sve nužne suparničare, to u konkretnom slučaju postoji nepotpuna procesna legitimacija, pa je i iz tog razloga zahtev neosnovan.

Navodi revizije kojima se ističe da je sporazumom o administrativnom prenosu uzeta nacionalizovana imovina i data na korišćenje pravnom prethodniku tuženih, pa je ista predmet restitucije su irelevantni. Naime, Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisan je postupak obeštećenja. Prema navedenom zakonu, imovina se vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu, u skladu sa ovim zakonom (član 4). Oduzeta imovina vraća se bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to prema ovom zakonu nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje (član 8). Oblik i ukupan obim obeštećenja su propisani odredbama članova 30. do 39, dok je odredbom člana 40. propisano da postupak po zahtevu za vraćanje imovine vodi Agencija za restituciju. Članom 47. Zakona je propisano, da Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje korisnika, imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje, visinu osnovice obeštećenja i akontacije iz člana 37. tog zakona, obveznika, način i rokove za izvršenje utvrđenih obaveza. Kako su navedenim zakonom taksativno nabrajani izuzeci od vraćanja u naturalnom obliku i navedeno da se za imovinu koja je prodata ne vraća pravo svojine, to ukoliko Agencija za restituciju odluči da podnosiocima zahteva za restituciju pripada pravo na predmetnim nepokretnostima, oni će to svoje pravo iskoristiti i biti obeštećeni od strane Republike Srbije u zakonom predviđenom limitu, a koji važi za sve podnosioce zahteva pod istim uslovima.

U većem delu navodi revizije tužioca se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmotreni budući da u smislu člana 398. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, doneta pravilnom primenom odredaba članova 149. i 150. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić