U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., sa boravištem u ..., čiji je punomoćnik Jasmina Belić, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., čiji je punomoćnik Marina Jovanović Vukosavljević, advokat iz ... i VV iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja Srzentić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti, odlučujući o reviziji tuženog BB izjavljenoj protiv presude 13.03.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog VV izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1388/23 od 12.05.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1388/23 od 12.05.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 5499/18 od 07.12.2022. godine, u delu kojim je utvrđeno da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između pokojnog GG, bivšeg iz ..., kao primaoca izdržavanja i tuženih, kao davalaca izdržavanja, overen kod javnog beležnika Đorđa Sibinovića pod br. OPU: 283-2016 dana 22.03.2016. godine, u delu kojim je pokojni GG raspolagao udelom od 3/8 idealnih delova dvosobnog stana broj 6, stan levo, površine 78 m2, koji se nalazi u Beogradu, u Ulici ..., na katastarskoj parceli ... KO ..., što su tuženi dužni da priznaju i trpe, te tuženi obavezani da tužiocu nadoknade parnične troškove od 261.856,00 dinara. Odbijen je zahtev tužene VV za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a tuženi ne konkretizuje druge povrede koje su po članu 407. ZPP predviđene kao revizijski razlog. Navodi tuženog da su činjenice zasnovane na pretpostavkama suda nisu bili predmet ocene Vrhovnog suda, pošto se zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja drugostepena presuda revizijom ne može pobijati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su rođena braća i sestra. Njihovi roditelji DD i GG su zaključili brak 1961. godine. Stan koji je predmet spornog ugovora o doživotnom izdržavanju otkupljen je iz društvene svojine po beneficiranim uslovima 1993. godine. Pre otkupa na stanu je isključivi nosilac stanarskog prava bio otac stranaka. Tužilac od 1992. godine živi u inostranstvu. Majka stranaka je umrla 2003. godine i postupak za raspravljanje njene zaostavštine nije tada pokrenut. Otac stranaka, rođen 1925. godine, sporni ugovor o doživotnom izdržavanju zaključio je kada je postao nemoćan i nije mogao da obezbedi svoje svakodnevne potrebe. Ovim ugovorom preneo je svojinu na stanu tuženima na ravne delove, a oni se zauzvrat obavezali da ga do smrti neguju i izdržavaju. Tužilac je 04.03.2016. godine pokrenuo ostavinski postupak iza majke, te je rešenjem ostavinskog suda upućen na parnicu radi utvrđenja njenog sutekovinskog dela na stanu koji je predmet Ugovora o doživotnom izdržavanju od 22.03.2016. godine. Otac stranaka umro je 20.12.2016. godine u 91. godini, a tuženi su nakon njegove smrti stekli svojinu na stanu po zaključenom ugovoru.

Sa polazištem na navedeno utvrđenje, nižestepeni sudovi odluku o delimičnoj osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva zasnivaju na odredbama članova 171. stav 1. i 180. stav 1. Porodičnog zakona, te članova 8. stav 1, 9. stav 1, 206. i 212. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Prema stanovištu sudova, stan stečen otkupom iz društvene svojine pod beneficiranim uslovima u toku trajanja bračne zajednice roditelja stranaka predstavlja njihovu susvojinu sa jednakim udelima. Otac je nadživeo majku, pa kako je u prvom naslednom redu bilo četiri zakonska naslednika, po osnovu nasleđa postao je suvlasnik još 1/8 dela, tako da je ugovorom o doživotnom izdržavanju punovažno raspolagao sa 5/8 dela stana. Pošto otac stranaka nije bio ovlašćen da teretno raspolaže sa 3/8 suvlasničkog udela pokojne DD, u tom delu je zaključeni ugovor ništav.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su utvrdili da je zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju od 22.03.2016. godine delimično ništav.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Odredbom člana 105. stav 1. tog zakona propisano je da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen.

U konkretnom slučaju, otac stranaka teretno je raspolagao nepokretnom imovinom koja se u momentu zaključenja ugovora vodila u javnom registru kao njegova isključiva svojina, u svrhu obezbeđenja svojih potreba koje zbog starosti nije mogao samostalno da zadovolji. Mada je stan kojim je raspolagao bio stečen u toku trajanja bračne zajednice, do dana zaključenja ugovora zahtev za izdvajanje tekovinskog udela pokojne DD u zajednički stečenoj imovini nije isticao ni jedan njen naslednik. Imajući u vidu da je stan stečen otkupom iz društvene svojine po beneficiranim uslovima, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su svojinski udeli supružnika jednaki. Sa polazištem na suvlasnički deo pokojne DD u momentu smrti, pravilno je utvrđeno i da je GG, kao jedan od četiri zakonska naslednika u momentu zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju mogao teretno da raspolaže sa 5/8 idealnih delova stana. Preostali suvlasnički deo pokojne DD je u skladu sa članom 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa suvlasništvo na ravne delove parničnih stranka.

Ovo su razlozi zbog kojih su nižestepeni sudovi pravilno odlučili, kada su utvrdili delimičnu ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju u 3/8 dela, kojim pokojni otac stranaka nije mogao da raspolaže. Iz iznetih razloga se ne može prihvatiti stanovište izneto u reviziji da tužilac nije imao pravnog interesa za utvrđenje ništavosti ugovora preko 1/8 dela, koji deo njemu pripada u svojinu po pravnom osnovu nasleđa iza pokojne majke.

Iz iznetih razloga, osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić