Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3158/22 od 23.05.2023. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P 10451/20 i P 1343/22 od 20.05.2022. godine i odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je isti jedini i isključivi vlasnik drugog sprata i potkrovlja porodične stambene zgrade koja se nalazi na KP br. .., br. zgrade 1, porez .. broj .., u površini od 86 m2, a sastoji se još od prizemnog i spratnog dela po LN br. .. KO Leskovac, po osnovu ličnog doprinosa i izgradnje, te da se obavežu tuženi BB, VV i DD, svi iz ..., da mu priznaju pravo svojine na drugom spratu i potkrovlju porodične stambene kuće i trpe mirnu faktičku i neposrednu državinu tužioca na delu porodične stambene kuće. Stavom drugim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca BB i VV, kao zakonskih naslednika pok. GG bivšeg iz ..., da se utvrdi da su po osnovu nasleđa, usmene i realizovane i fizičke deobe i zajedničke gradnje isključivi vlasnici u udelu od po 1/2 prvog sprata porodične stambene zgrade, koja se nalazi na KP br. .., br. zgrade 1, porez ... broj .., u površini od 86 m2, koja se sastoji od prizemlja, prvog i drugog sprata, po LN br. .. KO ..., što bi tužilac-protivtuženi AA iz ... bio dužan da prizna i trpi upis njihovog prava svojine kod SKN Leskovac. Stavom trećim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca DD iz ..., kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi-protivtužilac na osnovu nasleđa, usmene i realizovane fizičke deobe i zajedničke gradnje isključivi vlasnik prizemlja porodične stambene zgrade, koja se nalazi na KP br. .., br. zgrade 1, potez ... broj .., u površini od 86 m2, koja se sastoji od prizemlja, prvog i drugog sprata, po LN br. .. KO Leskovac, što bi tužilac-protivtuženi AA iz ... bio dužan da prizna i trpi upis prava svojine kod SKN Leskovac. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi-protivtužioci su izjavili blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženih-protivtužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnični postupak je pokrenut od strane tužioca AA, protiv tuženih GG i DD, koji su rođena braća. Tuženi GG je preminuo u toku trajanja postupka, a njegovi naslednici su BB i VV. Roditelji stranaka su 1968. godine izgradili predmetnu porodičnu zgradu koja se tada sastojala od prizemlja i sprata. Otac stranaka je preminuo 1974. godine, a majka 2000. godine. Tokom 1993. – 1994. godine na kući su dograđeni još jedan sprat i potkrovlje, za koje je tužilac tvrdio da su dograđeni od strane njega i njegove supruge, njegovim ličnim sredstvima, koji prostor oni od završetka radova kao i danas, drže i koriste, dok tuženi- protivtužilac DD drži prizemlje, a BB i VV kao naslednici sada pok. GG su u državini prvog sprata. Nakon smrti majke stranaka, rešenjm o nasleđivanju O 461/2000 od 25.04.2000. godine, AA, sada pok. GG i DD oglašeni su naslednicima na po 1/3 predmetne nepokretnosti na osnovu čega je izvršen upis njihovog prava u javnim knjigama u navedenim udelima. Tuženi-protivtužioci su najpre pokrenuli vanparnični postupak radi fizičke deobe na predmetnoj nepokretnosti, pa kako je među strankama u tom postupku kao i kasnije bilo nesporno da je drugi sprat izgrađen kako bi svako od braće imao po jedan sprat, između stranaka nije bio moguć dogovor, s obzirom da je tužilac tražio isključivu svojinu na drugom spratu i potkrovlju po osnovu gradnje sa svojom suprugom, kao i 1/3 na prizemlju i prvom spratu po osnovu nasleđa. Na licu mesta svako od stranaka drži po određeni sprat, tako što je tužilac u državini drugog sprata i potkrovlja, tuženi BB i VV su u državini prvog sprata, dok je tuženi DD u državini prizemlja.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je usvojio i tužbeni i protivtužbeni zahtev stranaka, nalazeći da su stranke u državini opisanih delova nepokretnosti i to u skladu sa dogovorom koji je između njih postignut ranije. Zaključuje da je dogovoreno da prizemlje ostane tuženom DD, tuženom GG(sada njegovim naslenicima BB i VV) prvi sprat, a drugi sprat i potkrovlje da pripadne tužiocu koji je i učestvovao u gradnji predmetnog dela zgrade. Ovo iz razloga što je dogovor postignut tako što je tužilac izgradio lokal u okviru dvorišta gde je držao trgovinu, a zatim pekaru, dok je tuženi GG izgradio pomoćni objekat – garažu u dvorištu. Nakon smrti majke sud je proglasio svu trojicu braće za naslednike na po 1/3 idealnih delova. Tužilac je ušao u sprat i potkrovlje zbog čega je isti podneo tužbu radi utvrđenja prava svojine na tom delu po osnovu sopstvene izgradnje.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda, već je ukinuo prvostepenu presudu i nakon otvorene rasprave pred drugostepenim sudom i ocenom izvedenih dokaza zaključio da su i tužbeni i protivtužbeni zahtevi stranaka neosnovani. Nalazi da je izvedenim dokazima utvrđeno da su tuženi GG (koji je u međuvremenu umro) i DD učestvovali u izgradnji i drugog sprata sa potkrovljem. Tužilac je živeo u zajednici sa roditeljima i braćom, pa je izgradnja drugog sprata započeta zajedničkim ulaganjem svih članova porodičnog domaćinstva. Osim toga, tužilac ističe da je u izgradnji drugog sprata i potkrovlja učestvovala i njegova supruga, a ista nije obuhvaćena ni tužbenim ni protivtužbenim zahtevom iako je shodno članu 211. Zakona parničnom postupku ista predstavlja nužnog suparničara. Nezavisno od činjenice da praktično svako od stranaka drži sprat nepokretnosti na kome se traži utvrđivanje prava svojine, zaključuje da nije postojao dogovor stranaka oko fizičke deobe, te da se stranke ne mogu pozivati na okolnost da su vlasnici realnih delova koji se i u katastru vode kao idealni na njihovo ime. Kako prozlazi da očiglednog dogovora u pogledu načina korišćenja spornih nepokretnosti nije bilo, već da se radi o suvlasnicima čiji suvlasnički udeli na osnovu njihovih izjava datim u ostavinskom postupku iza smrti majke iznose po 1/3, to je drugostepeni sud zaključio da su i tužbeni i protivtužbeni zahtevi stranaka neosnovani. Tužilac nije dokazao da je isključivo svojim sredstvima izgradio drugi sprat i potkrovlje, već su i ostala braća učestvovala u postavljanju stubova, kako je to i sam tužilac potvrdio.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da su protivtužbeni zahtevi revidenta neosnovani. Tužilac i tuženi – protivtužioci su u državini tačno određenih delova zgrade s tim što je tužilac u državini i potkrovlja. Pravilan je zaključak da samo postojanje državine na određenom prostoru ne ukazuje na činjenicu, da je postojao dogovor o deobi sporne imovine. Tužilac i tuženi VV i DD su suvlasnici na spornom objektu. Svojina na nepokretnosti se ne može steći održajem na svojoj stvari, a protivtužioci su suvlasnici predmetne nepokretnosti. U reviziji se ukazuje na sticanje svojine održajem, ali je to bez značaja odlučivanje pošto se održajem svojina stiče na tuđoj stvari, a stranke su suvlasnici predmetnih nepokretnosti.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijano pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić