Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4037/2022 od 08.03.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je ispravljena prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca AA i utvrđeno prema tuženima da je ovaj tužilac suvlasnik katastarske parcele broj .. na mzv. „...“ površine 1.082 m2, upisane u list nepokretnosti broj .. KO Vlasotince van varoš, što su tuženi dužni da priznaju i trpe, a u protivnom će ova presuda služiti kao osnov za sprovođenje promene u katastarskom operatu kod SKN u Vlasotincu. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim su tuženi tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu i prenosa prava korišćenja zaključen između poklonodavca sada pokojnog DD i tužioca AA kao poklonoprimca dana 07.10.2008. godine, koji je overen pred Opštinskim sudom u Bečeju pod brojem Ov. 13176/08 (greškom napisano Ov. 131176/2008). Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka u odnosu na tužioca AA tako što su obavezani tuženi da ovom tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 161.300,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi – protivtužioci (u daljem tekstu: tuženi) su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravnosnažnu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija dozvoljena, ali da nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni drugih povreda postupka koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije, dok bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se opisno ukazuje revizijom ne može biti revizijski razlog prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom o kupoprodaji Ov 1194/2000 od 29.02.2000. godine, otac tužioca AA, sada pokojni DD je kupio od oca tuženog GG, sada pokojnog ĐĐ parcelu površine 1082 m2 koja se vodila kao deo od 10/12 od katastarske parcele br. .. upisane u posedovni list .. KO Vlasotince. Istu nepokretnost pokojni DD je ugovorom o poklonu Ov 13176/08 od 07.10.2008. godine poklonio svome sinu, ovde tužiocu AA. Pokojni DD je od trenutka kupovine predmetne parcele bio u njenom posedu i na istoj je izgradio objekat koji nije legalizovao, ali koji je koristio i zasadio je na njoj voćnjak i vinograd. Međutim, 2000. godine je u katastru nepokretnosti izvršena promena u katastarskom operatu i deoba katastarske parcele br. .. na katastarsku parcelu br. .. površine 1082 m2 i katastarsku parcelu br. .., ali nije bila sprovedena promena vlasništva, tako da je predmetna katastarska parcela br. .. ostala upisana sa 10/12 delova na ranijeg vlasnika, sada pokojnog ĐĐ. Nakon njegove smrti, po osnovu rešenju o nasleđivanju O 18003/11 od 23.12.2011. godine na spornoj katastarskoj parceli upisan je kao vlasnik njegov zakonski naslednik, ovde tuženi GG. S obzirom na to da mu je bilo poznato da je pokojni DD kupio predmetnu parcelu od njegovog oca, tuženi GG je podneo zahtev Osnovnom sudu u Leskovcu, Sudskoj jedinici u Vlasotincu radi provere da li postoji spor po tužbi njegovog oca od 26.10.2011. godine za raskid ugovora o kupoprodaji iz 2000. godine. Iz dopisa navedenog suda utvrđeno je da ovakav parnični postupak ne postoji. I pored toga, tuženi GG je predmetnu katasatrsku parcelu površine 1082 m2 broj .., odnosno svoj suvlasnički udeo od 10/12 idealnih delova prodao tuženom VV na osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti OPU 678-2016 od 26.05.2016. godine. Na osnovu ovog ugovora izvršena je promena vlasništva u katastarskom operatu tako što je na ovoj katastarskoj parceli u udelu 10/12 upisano vlasništvo tuženog VV, a preostali suvlasnici sa po 1/12 idealnih delova su EE i ŽŽ.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio protivtužbeni zahtev tuženih i utvrdio da je ništav ugovor o poklonu koji je tužilac AA zaključio 2008. godine sa svojim ocem kao poklonodavcem, a posledično tome je odbio tužbeni zahtev ovog tužioca za utvrđenje njegovog prava (su)vlasništva na katastarkoj parceli br. .. KO Vlasotince koja je bila predmet tog poklona. Prema stanovištu ovog suda, ugovor o poklonu je ništav iz razloga što poklonodavac u momentu njegovog zaključenja nije bio vlasnik predmetne pacele, a ovo iz razloga što nikada nije sproveo promenu u katastru nepokretnosti, odnosno nije izvršio upis svog prava vlasništva na osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji iste parcele iz 2000. godine. Kako zbog nedostajućeg upisa u katastru nepokretnosti nije mogao da stekne pravo svojine, to nije mogao ni na drugoga preneti ovo pravo. Dok je tuženi GG nasledio predmetnu parcelu i na osnovu rešenja o nasleđivanju se upisao kao njen vlasnik, nakon čega je zaključio solemnizovan ugovor o kupoprodaji predmetne parcele sa tuženim VV, koji se na osnovu njega upisao u katastru nepokretnosti kao (su)vlasnik.

Drugostepeni sud nije prihvatio izneto stanovište prvostepenog suda, smatrajući da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stanovištu ovog suda, tužilac AA je na predmetnoj katastarskoj parceli .. KO Vlasotince u udelu od 10/12 idealnih delova stekao pravo svojine po osnovu redovnog održaja u smislu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa jer je dokazao da su njegov pravni prethodnik (otac) i on bili u posedu predmetne nepokretnosti počev od 2000. godine i to na osnovu sudski overenih ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 29.02.2000. godine i ugovora o poklonu od 07.10.2008. godine i bili su savesni držaoci. Kako je iz tog razloga usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilac po tom osnovu stekao pravo suvlasništva na predmetnoj katastarskoj parceli, drugostepeni sud je odbio protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu, smatrajući da tuženi nisu dokazali nijedan razlog za njegovu ništavost.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana drugostepena presuda doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Sticanje svojine održajem regulisano je članom 28. istog zakona, pa je tako odredbom stava 2. ovog člana propisano da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina. Prema odredbama člana 29. ovog zakona vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj (stav 1), a u vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnsono kao savesni držaoci (stav 2). Prema odredbama člana 72. istog zakona, državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, a savesna je ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njeogva, pri čemu se savesnost državine pretpostavlja.

Neosnovani su navodi revizije da tužiočev otac nije mogao da mu pokloni predmetnu parcelu jer se nije upisao kao njen vlasnik po osnovu prethodno zaključenog ugovora o kupoprodaji. Ovo iz razloga što se u konkretnom slučaju radi o tzv. vanknjižnom vlasništvu koje postoji kada vlasnik ima punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine, ali mu nedostaje upis u javnu evidenciju nepokretnosti kao način sticanja. U konkretnom slučaju, zbog postojanja sudski overenog kuporodajnog ugovora iz 2000. godine i posle toga sudski overenog ugovora o poklonu iz 2008. godine, tužilac AA i njegov pravni prethodnik su imali zakonitu državinu predmetne parcele u kontinuitetu počev od 2000. godine pa nadalje i njihova savesnost kao držalaca nije dovedena u sumnju u toku ovog postupka, zbog čega je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužilac stekao pravo svojine na predmetnoj paceli po osnovu redovnog održaja protekom deset godina, odnosno 2010. godine. Kako je utvrđeno da je prvobitni vlasnik i prodavac predmetne parcele - otac tuženog GG preminuo 2011. godine, dakle u vreme kada je već protekao period od 10 godina savesne i zakonite državine tužioca (sa uračunatim vremenom korišćenja njegovog pravnog prethodnika) za sticanje svojine po osnovu održaja, a što se smatra sticanjem svojine po zakonu, tuženi GG nije mogao da nasledi predmetu parcelu nakon smrti oca bez obzira što je ista bila obuhvaćena rešenjem o nasleđivanju od 23.12.2011. godine. Ovo posebno u situaciji kada je ovaj tuženi znao da je njegov otac za života prodao predmetu parcelu ocu tužioca, što proizilazi iz utvrđenja da se posle smrti oca interesovao da li je njegov otac za života podneo tužbu i pokrenuo parnični postupka za raskid ugovora o kuporodaji predmetne parcele koji je zaključio sa tužiočevim ocem. Dakle, tuženi GG je postupao nesavesno kada je 2016. godine zaključio ugovor o kupoprodaji sa tuženim VV jer je znao da parcela koja je predmet prodaje nije bila u vlasništvu njegovog oca u momentu smrti, ali je i pored toga prometovao istu koristeći se činjenicom da se na osnovu ostavinskog rešenja suda upisao kao njen vlasnik.

U opisanoj činjenično-pravnoj situaciji, tuženi VV nije mogao 2016. godine steći pravo svojine na predmetnoj parceli bez obzira na zaključeni ugovor o njenoj kupoprodaji koji je solemnizovan od strane javnog beležnika jer je pravni prethodnik njegovog prodavca izgubio pravo svojine na ovoj nepokretnosti još 2010. godine kada je ovo pravo stekao tužilac po osnovu odražaja u smislu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

Neosnovani su navodi revidenta da je drugostepeni sud odlučivao van granica tužbenog zahteva, budući da je tužilac konačno opredeljenim tužbenim zahtevom tražio utvrđenje prava svojine na predmetnoj katastarskoj parceli br. .. KO Vlasotince, a drugostepeni sud utvrdio njegovo pravo suvlasništva s obzirom na to da je sve vreme nesporno u pitanju isti idealni udeo od 10/12. Zato je bez uticaja na pravilnost pobijane presude to što je tužiocu priznato upravo ono pravo – suvlasništvo koje mu i pripada, jer je drugostepeni sud jedino mogao da odbije njegov zahtev za utvrđenje prava vlasništva na preostalom delu (od 2/12 idealnih delova), a za koju odluku revidenti ne bi ni imali pravnog interesa.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković