Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, po predlogu tužioca, kao izvršnog poverioca od 08.03.2017. godine, rešenjem Privrednog suda u Leskovcu I 101/17 od 19.04.2017. godine određeno je izvršenje protiv izvršnog dužnika AD „Autotransport“ Bosilegrad, radi naplate novčanog potraživanja. Postupak izvršenja sprovodio je javni izvršitelj u predmetu II 911/17. Rešenjem RGZ, SKN Bosilegrad od 17.05.2019. godine (koje je postalo pravnosnažno 27.06.2019. godine), upisana je zabeležba zaključka o izvršenju II 911/17 od 25.04.2019. godine Javnog izvršitelja Stanka Filipovića. Takođe, na predlog tužene, kao izvršnog poverioca, rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Surudulici, Sudska jedinica u Bosilegradu I 110/19 i zaključkom istog suda od 29.03.2019. godine, određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika AD „Autotransport“ Bosilegrad radi naplate novčanog potraživanja. U oba postupka izvršenja, kao predmet izvršenja određene su iste nepokretnosti, tada svojina izvršnog dužnika, i to: zgrada drumskog saobraćaja - garaža i radionica, zgrada br. 2; zgrada drumskog saobraćaja - magacin, zgrada br. 4 i pomoćna zgrada br. 7, upisane u LN br. .. KO Bosilegrad 1 na m.zv. „... Reka“ u ul. „...“ br. .. . Utvrđeno je da, iako je postupak izvršenja radi naplate novčanog potraživanja prvo pokrenuo tužilac, namireno je potraživanje tužene prodajom navedenih nepokretnosti (a zaključkom Osnovnog suda u Surdulici, Sudska jedinica u Bosilegradu I 110/19 od 05.08.2019. godine predmetne nepokretnosti predate su kupcu DOO „Kodal“ Bosilegrad i naloženo SKN u Bosilegradu da izvrši upis prava svojine u korist kupca). Tužilac je, po saznanju za navedenu prodaju, podneo najpre prigovor trećeg lica 26.08.2019. godine, o kojem nije odlučeno u izvršnom postupku I 110/19. Rešenjem I 110/19 od 18.12.2019. godine obustavljeno je izvršenje, a 31.12.2019. godine tužilac je podneo zahtev za otklanjanje nepravilnosti za sprovođenje izvršenja, koji je odbačen rešenjem I 110/19 od 09.07.2020. godine, zbog čega je podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari, a nakon okončanja navedenog izvršnog postupka. Na predmetnim nepokretnostima kao vlasnik upisan je BB sa obimom udela 1/1.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, u smislu odredbi članova 108, 110. i 111. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, prvostepeni sud nalazeći da je pravnosnažna odluka o prigovoru trećeg lica sa zahtevom da se izvršenje na predmetu utvrdi nedozvoljenim procesna pretpostavka za pokretanje parničnog postupka, zaključivši da odsustvo iste čini tužbu nedozvoljenom. Po stanovištu drugostepenog suda, da bi treće lice uspelo u parnici za nedopustivost izvršenja mora da dokaže da na stvari koja je predmet izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, tj. da poseduje punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na predmetu izvršenja. Po stanovištu drugostepenog suda, pravo prvenstva u namirenju nije pravo koje bi omogućilo tužiocu uživanje tražene pravne zaštite, zaključivši da se sticanjem prava prvenstva u namirenju ne konstituišu svojinsko-pravna ovlašćenja na predmetu izvršenja, ocenio je da pravo prvenstva u namirenju koje tužilac ističe, nije takvog karaktera da bi sprečilo izvršenje.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su navodi revizije kojima se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 108. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/2015... 54/2019 i 10/23 – drugi zakon), propisano je da treće lice koje tvrdi da na predmetu izvršenja ima neko pravo koje sprečava izvršenje može javnom izvršitelju podneti prigovor kojim zahteva da se izvršenje utvrdi nedozvoljenim na tom predmetu (stav 1), prigovor trećeg lica može da se podnese do okončanja izvršnog postupka. Odredbom člana 111. istog zakona, propisano je da treće lice može u roku od 30 dana od dana prijema pravnosnažnog rešenja o odbijanju prigovora da pokrene parnični postupak protiv izvršnog poverioca, radi utvrđenja da je izvršenje na predmetu nedozvoljeno (stav 1).

Saglasno navedenom, trećim licima data je mogućnost da zaštite svoju imovinu kada je u izvršnom postupku određeno sprovođenje izvršenja radi namirenja potraživanja izvršnog poverioca na predmetu na kome ne postoji pravo izvršnog dužnika, već pravo trećih lica koje sprečava izvršenje (što je u skladu sa odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojima se jemči mirno uživanje imovine, imajući u vidu da se izvršenje sprovodi na predmetu koji ne predstavlja imovinu izvršnog dužnika, već imovinu trećeg lica). Dakle, pravila o tužbi radi nedozvoljenosti izvršenja iz člana 108. stav 1. ZIO štite kako imaoca prava svojine, tako i tzv. vanknjižnog vlasnika koji ima punovažan osnov (ugovor) i koji se nalazi u državini nepokretnosti. U konkretnom slučaju, u dva odvojena izvršna postupka, tužilac Opština Bosilegrad (u postupku I 101/17, koji je sprovodio javni izvršitelj u predmetu II 911/17) i tužena (u postupku I 110/19) bili su izvršni poverioci, koji su imali novčana potraživanja prema izvršnom dužniku AD „Autotransport“ Bosilegrad i kao predmet izvršenja postupka bio je određen isti predmet izvršenja, koji je u trenutku određivanja sprovođenja izvršenja bio svojina izvršnog dužnika. U postupku sprovođenja izvršenja, namireno je potraživanje tužene, koja je u odnosu na tužioca kasnije pokrenula postupak izvršenja (rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Surudulici, Sudska jedinica u Bosilegradu I 110/19 i zaključkom istog suda od 29.03.2019. godine određeno je predloženo izvršenje) i to prodajom nepokretnosti na kojima je određeno sprovođenje izvršenja. Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak drugostepenog suda da pravo prvenstva u namirenju, koje tužilac ističe, nije pravo koje bi omogućilo tužiocu uživanje tražene pravne zaštite, jer se sticanjem prava prvenstva u namirenju ne konstituišu svojinsko-pravna ovlašćenja na predmetu izvršenja.

Neosnovani su navodi revizije da je tužilac imao kod nadležnog registra nepokretnosti upisano založno pravo na predmetnim nepokretnostima koje je bilo upisano pre pokretanja izvršnog postupka po predlogu tužene i koji je protivno odredbama člana 157. ZIO vođen kao poseban izvršni postupak radi namirenja drugog potraživanja ovde tužene na istoj nepokretnosti. Naime, odredbom člana 433. ZIO propisano je da se založno pravo na nepokretnosti stiče u trenutku upisa u katastar nepokretnosti. Kako je rešenjem RGZ, SKN Bosilegrad od 17.05.2019. godine (koje je postalo pravnosnažno 27.06.2019. godine), upisana zabeležba zaključka o izvršenju javnog izvršitelja II 911/17 od 25.04.2019. godine i kada je tužilac stekao založno pravo na predmetnim nepokretnostima, te činjenicu da je po predlogu tužene rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Surudulici, Sudska jedinica u Bosilegradu I 110/19 i zaključkom istog suda od 29.03.2019. godine određeno predloženo izvršenje, to je tužilac založno pravo na predmetnim nepokretnostima stekao nakon što je tužena pokrenula izvršni postupak. Stoga je drugostepeni sud pravilno zaključio da pravo prvenstva u namirenju, nije takvog karaktera da bi sprečilo izvršenje.

Neosnovani su navodi revizije da obligaciono-pravni odnosi trećeg lica sa izvršnim dužnikom mogu sprečiti izvršenje prema izvršnom dužniku, što je situacija u konkrtenom slučaju, budući da izvršni dužnik nije ispunio svoju ugovornu obavezu prema tužiocu, upravo vezano za predmetne nepokretnosti, zbog čega je i vođen sudski postupak pred Privrednim sudom u Leskovcu P 1181/2010, na osnovu koje presude je i pokrenut izvršni postupak na predmetnim nepokretnostima. Naime, shodno citiranoj odredbi člana 108. stav. 2 ZIO, tužilac, kao treće lice koje smatra da na predmetu izvršenja ima takvo pravo koje sprečava izvršenje, može da podnese prigovor do okončanja izvršnog postupka, dok su odredbom članova 128, 129. stav 1. tačka 5 i 130. stav 1. istog zakona propisani načini okončanja izvršnog postupka obustavom ili zaključenjem. U konkretnom slučaju, zaključkom Osnovnog suda u Surdulici, Sudska jedinica u Bosilegradu I 110/19 od 05.08.2019. godine predmetne nepokretnosti predate su kupcu DOO „Kodal“ Bosilegrad i naloženo SKN u Bosilegradu da izvrši upis prava svojine u korist kupca, a tužilac je u navedenom izvršnom postupku podneo prigovor trećeg lica 26.08.2019. godine, dakle nakon predaje nepokretnosti kupcu u navedenom izvršnom postupku. Imajući u vidu navedeno, čak i kada bi se stalo na stanovište da tužilac ima pravo koje sprečava izvršenje, po oceni Vrhovnog suda, kada je izvršenje sprovedeno, predmet izvršenja prodat i izvršnom poveriocu isplaćen iznos radi čije je naplate izvršenje i određeno, treće lice više ne može ulagati prigovor kojim zahteva da se izvršenje utvrdi nedozvoljenim na tom predmetu, budući da je izvršenje sprovedeno i više se ne može sprečiti, te takav prigovor postaje bespredmetan, posebno imajući u vidu zaštitu prava kupca prilikom sudskih licitacija. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta primenom članova 153. stav 1, 163. stav 1. i člana 165. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković