.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 3025/2019
16.07.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Katarine Manojlović Andrić, Branke Dražić i Danijele Nikolić, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Vodovod“, Surdulica, čiji je punomoćnik Dragan Antić, advokat iz ..., radi neosnovanog obogaćenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 6591/17 od 26.11.2018. godine, u sednici održanoj 16.07.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 6591/17 od 26.11.2018. godine, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužilje izjavljena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 6591/17 od 26.11.2018. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Surdulici P 731/2015 od 04.04.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da tužilji na ime neosnovanog obogaćenja po osnovu više naplaćenog iznosa za komunalne usluge za period od 01.01.2010. godine, zaključno sa 30.06.2010. godine plati iznos od 687,86 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos, počev od 04.04.2017. godine, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 68.300,00 dinara.
Presudom Višeg suda u Vranju Gž 6591/17 od 26.11.2018. godine, prvim stavom izreke, preinačena je prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužilje koji je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime neosnovanog obogaćenja po osnovu više naplaćenog iznosa za komunalne usluge za period od 01.01.2010. godine, zaključno sa 30.06.2010. godine plati iznos od 687,86 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos, počev od 04.04.2017. godine, pa do konačne isplate. Drugim stavom izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u drugom stavu izreke prvostepene presude, i obavezana tužilja da tuženom plati na ime troškova parničnog postupka iznos od 70.500,00 dinara. Trećim stavom izreke, obavezana je tužilja da tuženom plati na ime troškova drugostepenog postupka iznos od 15.800,00 dinara.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, u kojoj je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/14 i 87/18), radi ujednačavanja sudske prakse.
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku ocenio da revizija tužioca nije izuzetno dozvoljena.
Primenom člana 404. stav 1. ZPP, posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.
Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj po članu 404. ZPP, budući da su pitanja na koja se ukazuje kao sporna, vezana za konkretnu činjeničnu podlogu i rešenje spornog odnosa stranaka. Osim toga, ukazivanjem na ocenu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke od strane drugostepenog suda zapravo se osporava utvrđeno činjenično stanje i ocena dokaza, što nije razlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.
Odlučujući o dozvoljenosti revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilje nije dozvoljena.
Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, dok prema članu 479. stav 6. ZPP, protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.
Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 28.04.2014. godine radi neosnovanog obogaćenja i naknade štete, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude od 687,86 dinara očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. To znači da je pobijana drugostepena presuda doneta u postupku u sporu male vrednosti iz člana 468. stav 1. ZPP.
S obzirom na to da se radi o sporu male vrednosti, revizija tužilje nije dozvoljena na osnovu odredbe čl. 468. i 479. stav 6. ZPP.
Prilikom ocene dozvoljenosti revizije, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je pobijanom odlukom preinačena prvostepena odluka, ali nalazi da u konkretnom slučaju nema mesta primeni ni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP. Naime, navedena odredba može se primeniti samo kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora, odnosno u slučaju kada se radi o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne presude u kojoj je pobijani deo pravnosnažne presude ili označena vrednost predmeta spora ispod granične vrednosti za dozvoljenost revizije, ali ne i u sporovima u kojima je posebnom odredbom ovog Zakona (ZPP) ili posebnim zakonom određeno da revizija protiv odluke u toj vrsti sporova nije dozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća – sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
