Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, zbog pogrešne primene materijalnog prava izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP, radi zaštite ravnopravnosti građana.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, sa predlogom da se ista odbaci kao nedozvoljena ili odbije kao neosnovana, a tužilac obaveže na naknadu troškova postupka po tom vanrednom pravnom leku.

O tužiočevoj reviziji nije odlučivano na osnovu člana 404. ZPP, jer je revizija dozvoljena prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, u smislu člana 403. stav 3. tog zakona.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, založnom izjavom Ov. 4298/09 od 19.03.2009. godine tužilac je dozvolio da se na njegovim nepokretnostima upisanim u list nepokretnosti broj ... i ... KO ... upiše založno pravo u korist tuženog za iznos od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa rokom ispunjenja obaveze do 15.11.2009. godine. Tužilac je založnu izjavu dao u skladu sa članom 7. ugovora o zajedničkoj proizvodnji Ov. 4297/19 od 19.03.2009. godine kojim su regulisani međusobni odnosi stranaka i Privrednog društva „VV“ DOO o uzgoju i proizvodnji poljoprivrednih proizvoda, pored ostalog i postojanje duga označenog privrednog društva prema tuženom u iznosu od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, sa rokom ispunjenja do 15.11.2009. godine. Rešenjem Privrednog suda u Požarevcu St 265/2011 od 19.09.2011. godine otvoren je i zaključen postupak stečaja navedenog privrednog društva. Tuženi u tom postupku nije prijavio svoje potraživanje prema stečajnom dužniku. Potraživanje tuženog i dalje postoji u iznosu od 2.416.742,34 dinara. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Požarevcu P 179/15 od 09.12.2015. godine odbijen je zahtev tuženog kojim je tražio da se tužilac obaveže na isplatu njegovog novčanog potraživanja, sa obrazloženjem da je tužilac hipotekarni dužnik a ne jemac za dug Privrednog društva „VV“ DOO. Predlog tuženog za izvršenje, podnet protiv tužioca, odbačen je pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu I 256/16 od 19.04.2016. godine jer založna izjava tužioca nije sačinjena u formi propisanoj članom 15. stav 1. Zakona o hipoteci da bi se mogla smatrati izvršnom ispravom.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 43. Zakona o hipoteci propisano je da hipoteka prestaje ispisom iz registra nepokretnosti u koji je bila upisana, u skladu sa zakonom, na zahtev dužnika, vlasnika ili poverioca ako obezbeđeno potraživanje prestane na način dozvoljen zakonom. Prema članu 44. tog zakona, ispis hipoteke na zahtev vlasnika vrši se samo ako je dug isplaćen u potpunosti (stav prvi); zahtev za ispis sadrži pismenu izjavu hipotekarnog poverioca da pristaje na ispis hipoteke ili pravnosnažnu sudsku odluku kojom se utvrđuje da je potraživanje u celosti isplaćeno (stav drugi); poverilac je dužan da dozvoli brisanje hipoteke ukoliko mu je potraživanje u celosti isplaćeno (stav treći) i dužan je da izda dužniku i vlasniku hipotekovane nepokretnosti potvrdu o izmirenom dugu, bez odlaganja, nakon izmirenja duga i da mu da saglasnost za brisanje hipoteke (stav četvrti).

U konkretnom slučaju, potraživanje tuženog - hipotekarnog poverioca nije prestalo, zbog čega tuženi nije dužan da tužiocu - vlasniku hipotekovane nepokretnosti (hipotekarnom dužniku) da izjavu - saglasnost za brisanje hipoteke. Iz tih razloga nije osnovan ni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže na davanje izjave na osnovu koje će biti izvršeno brisanje upisanog založnog prava - hipoteke, isprave koja je na osnovu člana 44. stav 2. tačka 1. Zakona o hipoteci neophodna da bi se, na zahtev vlasnika založene nepokretnosti, izvršio ispis hipoteke.

Navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Izjavu - saglasnost za brisanje hipoteke tuženi je dužan dati samo kada je njegovo potraživanje u celosti isplaćeno. Ovde to nije slučaj jer između stranaka nije sporno da potraživanje tuženog iz ugovora o zajedničkoj proizvodnji od 19.03.2009. godine, obezbeđeno založnom izjavom tužioca od istog datuma, i dalje postoji u iznosu od 2.416.742,34 dinara. Pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Požarevcu P 179/15 od 09.12.2015. godine o odbijanju zahteva kojim je tuženi tražio da se tužilac obaveže na isplatu njegovog novčanog potraživanja u označenom iznosu, ne znači da je to potraživanje prestalo. Navedenom presudom tužbeni zahtev je odbijen po drugom osnovu, zato što između stranaka ne postoji odnos jemca i poverioca, koji je različit od odnosa hipotekarnog poverioca i hipotekarnog dužnika. Tužiočevo potraživanje nije prestalo ni zato što nije bilo prijavljeno u postupku stečaja dužnika, Privrednog društva „VV“ DOO. Tuženi nije razlučni poverilac stečajnog dužnika iz člana 49. stav 1. Zakona o stečaju, koji svoje pravo ostvaruje isključivo u stečajnom postupku, u smislu člana 80. stav 2. tog zakona. Razlučni poverioci su oni koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima stečajnog dužnika o kojima se vode javne knjige ili registri. Tuženi nema založno pravo na imovini stečajnog dužnika, već na imovini trećeg lica - tužioca. Tuženi se ne može u potpunosti izjednačiti ni sa stečajnim poveriocem iz člana 48. Zakona o stečaju, koji svoje potraživanje takođe ostvaruje u stečajnom postupku, jer su to ona lica koja na dan pokretanja stečajnog postupka imaju neobezbeđeno potraživanje prema stečajnom dužniku, a potraživanje tuženog je obezbeđeno založnim pravom na nepokretnosti u svojini tužioca. U takvoj situaciji, tuženi ima pravo izbora da li će svoje potraživanje, koje je obezbedio hipotekom na imovini tužioca, prema svom dužniku - privrednom društvu u stečaju naplatiti u stečajnom postupku, ili kao hipotekarni poverilac iz vrednosti stvari u svojini tužioca. To pravo hipotekarnog poverioca izričito je predviđeno članom 25. Zakona o hipoteci, kojim je propisano da on može zahtevati da svoje potraživanje namiri najpre iz vrednosti hipotekovne nepokretnosti a zatim iz ostale imovine dužnika, istovremeno iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti i iz dužnikove imovine, ili najpre iz dužnikove imovine pa tek potom iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti.

Iz navedenih razloga, potraživanje tuženog koje je obezbeđeno hipotekom na imovini tužioca nije prestalo zato što nije prijavljeno i realizovano u postupku stečaja njegovog dužnika, a ne postoje ni drugi osnovi za prestanak njegovog potraživanja, u smislu opšteg pravila iz člana 295. Zakona o obligacionim odnosima i drugih odredaba tog zakona koje uređuju načine prestanka potraživanja.

Revizijski navodi o ništavosti založne izjave su irelevantni, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite koja je usmerena na brisanje punovažne hipoteke.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni. Zbog toga je zahtev tuženog za naknadu tih troškova odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić