Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3725/23 od 20.07.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 2022/20 od 11.04.2023. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je žalba tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke presude Višeg suda u Beogradu P 2022/20 od 11.04.2023. godine, kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava šestog izreke presude Višeg suda u Beogradu P 2022/20 od 11.04.2023. godine, tako što je obavezana tužena a tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 150.100,00 dinara, a stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u „... banci“ zasnovao radni odnos na neodređeno vreme 04.05.2004. godine, a 12.02.2013. godine zaključio ugovor o radu za obavljanje poslova na radnom mestu član Upravnog odbora – predsednika Izvršnog odbora na osnovu rešenja Narodne banke Srbije od 12.02.2013. godine i odluke Upravnog odbora „... banke“ od 04.02.2013. godine. Rešenjem Privrednog suda St 19/2014 od 03.02.2014. godine, otvoren je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom „... banka“, na osnovu čega je tužiocu 03.02.2014. godine prestao radni odnos u „... banci“. Rešenjem Višeg tužilaštva KT 159/14 od 13.02.2014. godine, određeno je zadržavanje tužioca u trajanju od 48 sati koji se ima računati od 13.02.2014. godine u 13 časova, zbog postojanja osnove sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 234. stav 2. u vezi stavom 1. KZ. Više javno tužilaštvo je 15.02.2014. godine donelo naredbu o sprovođenju istrage protiv tužioca, ranije neosuđivanog, zbog postojanja osnova sumnje da je u periodu od 24.04.2013. godine do 06.09.2013. godine kao predsednik Izvršnog odbora „... banke“ a.d. iskorišćavanjem svog položaja pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 277.482.282,50 dinara pravnim licima iz sistema „Interkomerc“ čime bi izvršio krivično delo zlupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ. Rešenjem Višeg suda u Beogradu od 15.02.2014. godine tužiocu je određen pritvor koji se ima računati od 13.02.2014. godine koji je produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu od 14.03.2014. godine. Pritvor je ukinut rešenjem Višeg suda u Beogradu od 25.03.2014. godine, tako da je tužilac bio lišen slobode u periodu od 13.02.2014. godine do 25.03.2014. godine (ukupno 41 dan). Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebnog odeljenja za organizovani kriminal od 25.10.2019. godine obustavljen je krivični postupak protiv tužioca. Postupak protiv tužioca u svojstvu okrivljenog praćen je medijskim objavljivanjem tekstova senzacionalističkog karaktera koji su se ticali vođenja krivičnog postupka i lišenja slobode. Tužilac je u Nacionalnoj službi za zapošljavanje bio evidentiran kao lice koje traži zaposlenje od 12.05.2015. godine. Dana 24.06.2016. godine tužilac je prodao stan broj .. na četvrtom spratu zgrade u ... ulici ... za kupoprodajnu cenu od 40.000 evra, a 16.04.2015. godine katastarsku parcelu br. .. LN .. KO ... za kupoprodajnu cenu od 2.500 evra. Rešenjem RF PIO – Filijale Šabac od 05.12.2018. godine tužiocu je utvrđen stepen telesnog oštećenja počev od 07.09.2004. godine bez priznavanja prava na naknadu na osnovu telesnog oštećenja. Tužiocu je utvrđen gubitak radne sposobnosti kao posledica bolesti i prava na invalidsku penziju počev od 15.08.2018. godine. Tužilac se obratio Ministarstvu pravde Republike Srbije odštetnim zahtevom od 25.11.2019. godine. U vreme kada je tužiocu određeno zadržavanje odnosno pritvor, bio je narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije, ali se nije pozvao na imunitet. Iz Palate pravde je sproveden u jedinicu Centralnog zatvora gde je proveo 41 dan. Boravak u zatvoru i izveštavanje svakog dana na televiziji „BB“ i po štampanim medijima koji su tužioca nazivali svakojakim imenima jako loše je uticalo na tužioca, a naročito ga je pogodio tekst da je 40.000.000 evra preveo na račune u Švajcarskoj, mada tamo nikada nije bio i činjenica da je za optužnicu saznao iz novina. Po izlasku iz pritvora nije mogao da zasnuje radni odnos, a posledice njegovog pritvaranja osetili su i njegovi sinovi i supruga.

Na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju je pretrpeo neosnovanim lišenjem slobode.

Odredbom člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 72/11... 55/14, važećeg u vreme kada je tužiocu određen pritvor) propisano je da pravo na naknadu štete pripada licu koje je bilo lišeno slobode a nije došlo od pokretanja krivičnog postupka ili je postupak obustavljen pravosnažnim rešenjem ili je optužba odbijena ili je postupak pravosnažno okončan odbijajućom presudom. Odredbom stava 2. istog člana propisano je da naknada štete ne pripada licu koje svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokuje lišenje slobode. S obzirom na sadržinu citirane odredbe, pravo na naknadu štete zavisi od ishoda krivičnog postupka, zbog čega je reč o posebnom obliku objektivne odgovornosti tužene koja se zasniva na riziku od neosnovanog pokretanja krivičnog postupka, s tim što odgovornost tužene nije posledica nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene, već ishoda postupka za koji je država preuzela rizik kada je protiv tužioca pokrenula krivični postupak.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac na osnovu člana 200. stav 1. ZOO ima pravo na naknadu štete za duševne bolove koje je trpeo u periodu neosnovanog lišenja slobode (41 dan), određivanjem pritvora zbog pokrenutog krivičnog postupka protiv njega, koji je okončan oslobađanjem od optužbe.

Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom. Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovanog lišenja slobode tužioca, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja, koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade, i to: godine starosti tužioca u momentu pritvaranja (56 godina), prirodu i težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, vreme provedeno u pritvoru, posledice lišenja slobode na njegovo zdravstveno stanje, porodično stanje, raniji život tužioca, teške uslove boravka u pritvoru, dužina trajanja duševnih bolova koje je zbog toga trpeo. Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da je naknada od ukupno 600.000,00 dinara adekvatna okolnostima ovog slučaja, te da taj dosuđeni iznos tužiocu pruža satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, zbog čega je tužbeni zahtev preko tog iznosa, a za još 800.000,00 dinara odbijen kao neosnovan.

Imajući u vidu prirodu i društvenu svrhu prava na naknadu nematerijalne štete, dosuđivanje u većem iznosu u konkretnom slučaju ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, zbog čega je suprotno navodima revizije tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa neosnovan, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili i tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha u iznosu od 8.000.000,00 dinara, s obzirom da se posebna novčana naknada štete za pretrpljeni strah usled neosnovanog lišenja slobode može dosuditi ukoliko je on bio intenzivan i dužeg trajanja, ili ako je intenzivan strah kratko trajao, ali je doveo do psihičke neravnoteže u dužem trajanju, s obzirom da tužilac na kome je teret dokazivanja u smislu odredbe člana 231. ZPP to nije dokazao. Zato je odbijen i tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 10.000.000,00 dinara po osnovu pretrpljene štete u vidu duševnih bolova usled umanjenja životne aktivnosti.

Pravilno je odbijen i tužbeni zahtev za naknadu štete usled izgubljene zarade prouzrokovane neosnovanim lišenjem slobode, jer tužilac u trenutku kada je lišen slobode 13.02.2014. godine nije bio u radnom odnosu u „... banci“ na mestu predsednika Izvršnog odbora banke, zbog čega mesečna zarada u visini zarade direktora Izvršnog odbora „... banke“ nije dobit koja se na strani tužioca mogla osnovano očekivati u redovnom toku stvari i ne predstavlja izmaklu korist na strani tužioca neostvarenim pritvaranjem. Takođe, tužilac nije dokazao da bi novi radni odnos zasnovao da nije lišen slobode, niti dokazao da bi po redovnom toku stvari zasnovao radni odnos na mestu predsednika Izvršnog odbora banke da bi mu pripala naknada štete u opredeljenoj visini prosečne zarade za to radno mesto, niti je dokazao da postoji uzročna veza između lišenja slobode tužioca i njegove izgubljene zarade.

Uzročno – posledičnu vezu između pritvaranja tužioca i štete u iznosu od 42.000 evra, za koju tužilac tvrdi da je pretrpeo kao posledicu pritvaranja zbog prodaje nepokretnosti zasnivajući ovaj zahtev na činjenici da je njemu i njegovoj porodici bila ugrožana osnovna egzistencija u periodu od 16.04.2014. godine do 05.12.2018. godine pošto nije imao nikakvih prihoda, pa je bio primoran da proda nepokretnosti, kao posledicu izazvanu vođenjem krivičnog postupka protiv njega, tužilac nije dokazao. Nije definisao u čemu se sastoji šteta koju je pretrpeo, jer je za prodatu imovinu dobio odgovarajuću novčanu vrednost, pa se njegova imovina nije umanjila. Osim toga, Zakonik o krivičnom postupku ne propisuje odgovornost za naknadu štete usled pokretanja i vođenja krivičnog postupka, odnosno odgovornost tužene je ograničena na štetu proisteklu iz neosnovanog lišenja slobode. Tužilac je bio lišen slobode u periodu od 13.02. od 25.03.2014. godine, a nepokretnost – stan u ... prodao je 24.06.2016. godine, a katastarsku parcelu 16.04.2015. godine.

Nisu osnovani navodi u reviziji tužioca da je iz nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke utvrđen intenzitet i trajanje duševnih bolova koje je tužilac trpeo, s obzirom da je za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti tužilac dobio adekvatnu naknadu odmerenu u skladu sa odredbom člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Sudovi su pri tome vodili računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Nisu osnovani ni navodi u reviziji tužioca da postoji uzročno – posledična veza između gubitka posla tužioca zbog stečaja banke i pokretanja i vođenja krivičnog postupka, jer je nezakonitim hapšenjem tužilac sprečen da se prijavi i zasnuje radni odnos u „... banci“ u stečaju, zbog čega je bio nezaposleno lice od 18.04.2014. godine do ostvarivanja prava na invalidsku penziju 2018. godine, s obzirom da tužiocu radni odnos na poslovima člana Upravnog odbora predsednika Izršnog odbora „... banke“ prestao usled postupka stečaja dana 03.02.2014. godine i ne postoji uzročno – posledična veza između izgubljene zarade i vođenja krivičnog postupka, jer tužilac nije dokazao da bi zasnovao radni odnos u „... banci“ u stečaju, suprotno navodima u reviziji.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković