U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Matić, advokat iz ..., protiv  tužene JKP „Gradska toplana“, Zrenjanin, čiji je punomoćnik Smiljana Cvikić, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3783/19 od 28.01.2020. godine, u sednici održanoj 22.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3783/19 od 28.01.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P 903/2015 od 11.06.2019. godine, prvim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 387.330,15 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.04.2015. godine do isplate. Drugim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 191.094,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3783/19 od 28.01.2020. godine, prvim stavom izreke, žalba tuženog je usvojena i prvostepena presuda preinačena, tako što je tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati iznos od 387.330,15 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.04.2015. godine do isplate i da mu naknadi troškove parničnog postupka odbijen i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 86.773,00 dinara. Drugim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 29.546,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, a u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena i neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 13.03.1985. godine sa pravnim prethodnikom tuženog zaključio ugovor o isporuci toplotne energije na neodređeno vreme za nepokretnost – kuću u nizu u ul. ..., kojim ugovorom je bio predviđen obračun toplotne energije prema m2 stambene površine i utvrđena zatvorena stambena površina od 126 m2. Tuženi je 2014. godine tužiocu dostavio obračun grejanja po stvarnim troškovima na mernom mestu 296, uz obaveštenje da će od oktobra 2014. godine na sistemu daljinskog grejanja naplaćivati stvarno isporučene količine toplotne energije izmerene kalorimetrima u toplotnim podstanicama. Tuženi je, postupajući po dopisu tužioca od 31.07.2014. godine, obavestio tužioca da se obračun plaća po modelu instalisane snage i prema važećoj Odluci o uslovima i načinu snabdevanja toplotnom energijom. Objekti koje je izgradio „Naftagas“, kao i objekat tužioca primljeni su na sistem daljinskog grejanja i ugovori su potpisani po metru kvadratnom grejne površine, a prelaskom na primenu tarifnog sistema, količina utrošene toplotne energije izmerene na fiskalnom merilu u toplotnoj podstanici je raspoređena i fakturisana prema učešću u ukupnoj instalisanoj snazi kod potrošača u toj stanici. U periodu od aprila 2005. godine, tužiocu nije fakturisana usluga po grejnoj površini, kao ni ostalim potrošačima sa te podstanice, a obračun za korisnike kojima se obračun vrši po instalisanoj snazi vršio se na taj način što su mobilne ekipe tuženog izlaskom na teren vršile popis vrste grejnih tela priključenih na neku od podstanica, te se po tom zapisniku preračunata instalisana snaga za svakog korisnika na toj podstanici množi sa jediničnom cenom prema vežećem cenovniku nadležnog organa Grada Zrenjanina. Tuženi tužiocu nije dostavio predlog za aneksiranje ugovora iz 1985. godine, a neki od potrošača, koji kao i tužilac imaju objekte u „naftaškom naselju“ istog tipa izgradnje su pre 01.10.2014. godine prešli sa obračuna po instalisanoj snazi na obračun prema grejnoj površini po m2, uz uslov da su svi potrošači morali da zajednički na nivou podstanice podnesu zahtev za izmenu načina obračuna. Razlika između cene koju je tužilac bio u obavezi da plati u skladu sa ugovorom o isporuci toplotne energije iz 1985. godine i cene koju je platio po računima tuženog, iznosi 387.330,15 dinara. Cena isporučene toplotne energije je obračunata prema postojećoj grejnoj instalaciji, primenom preračuna inastalisane snage i izvršeno je upoređivanje sa ispostavljenim računima tužioca, te utvrđeno da ne postoji razlika u obračunu instalisane snage izdatih računa, odnosno da su računi pravilno izrađeni u odnosu na instalisanu toplotnu snagu grejnih tela koja se nalaze u tužiočevom individualnom stambenom objektu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je ugovor zakon za stranke i kako isti nikada nije aneksiran niti raskinut, tuženi je u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima traženi iznos stekao bez osnova, kao razliku između cene koju je tužilac trebao da plati po obračunu predviđenom u ugovoru o isporuci toplotne energije i cene koju je platio po obračunu instalisane snage grejnih tela koja se nalaze u tužiočevom stambenom objektu po ispostavljenim računima tuženog sa pripadajućom kamatom.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca nalazeći da u ovom slučaju na strani tuženog nije došlo do neosnovanog obogaćenja u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da je isporučena količina energije jednaka stvarnoj utrošenoj energiji, te da računi koje je tuženi isporučivao tužiocu i po kojima je tužilac plaćao toplotnu energiju, odgovaraju upravo onoj količini toplotne energije koju je tužilac i potrošio. Zbog navedenog, po nalaženju drugostepenog suda nije pravilan ni zaključak prvostepenog suda da bi tužilac, čak i da se ne radi o sticanju bez osnova, imao pravo na naknadu štete u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasaacionog suda pravilno je stanovište drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva.

Odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.), a da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.), dok je odredbom člana 214. istog zakona propisano da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Polazeći od utvrđenog da količina toplotne energije koju je tuženi isporučio tužiocu odgovara količini toplotne energije koju je tužilac i potrošio za navedeni period, te da shodno postojećoj grejnoj instalaciji i po metodologiji proračuna instalisane snage ne postoji razlika između iznosa u izdatim računima i obračuna instalisane toplotne snage grejnih tela u stambenom objektu tužioca, sve shodno Odluci o uslovima i načinu snabdevanja toplotnom energijom, to se i po oceni revizijskog suda u ovom slučaju tuženi nije neosnovano obogatio na račun tužioca, niti je tužilac pretrpeo štetu u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, da bi se radilo o sticanju bez osnova u smislu navedenog člana Zakona o obligacionim odnosima, potrebno je da je na strani jednog lica došlo do umanjenja imovine, što se u ovom slučaju nije dogodilo na strani tužioca, a da na strani drugog lica postoji uvećanje imovine, što se nije dogodilo na strani tuženog. U ovom slučaju imovina tužioca nije umanjena, niti se imovina tuženog povećala na njegov račun, zbog čega tuženi nije u obavezi da tužocu traženi iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom vrati, kao stečen bez osnova. Kod navedenog, revizisjki navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava ocenjeni su kao neosnovani.

Ostalim revizijskim navodima tužioca kojima se ukazuje na nalaz i mišljenje sudskog veštaka zapravo se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 2. ZPP, te ih ovaj sud neće detaljno obrazlagati u skladu sa odredbom člana 414. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić