Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž 3001/2021 od 15.12.2021. godine, odbio kao neosnovane žalbe tuženih i potvrdio presudu Višeg suda u Nišu P 943/2019 od 20.05.2021. godine, u prvom, drugom, trećem i petom stavu izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi Grad Niš je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, dok je revizija koju je protiv te presude izjavila tužena Republika Srbija, neblagovremena.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u odnosu na tuženi Grad Niš, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tog tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12., na koju revident u reviziji ukazuje, nije razlog za izjavljivanje revizije, na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem donetim u vanparničnom postupku Opštinskog suda u Nišu R 267/2002 od 09.09.2002. godine, po predlogu tužioca, kao predlagača, određena je naknada za zemljište koje se ne može da vrati jer je otuđeno iz društvene svojine i ima status gradskog građevinskog zemljišta, neizgrađenog, pa je utvrđena naknada predlagaču za oduzetu kp .. u iznosu od 5.531.796,00 dinara, za oduzeti deo kp br. .. K.O. ... u površini od 5277m2 u iznosu od 2.542.986,00 dinara i za oduzeti deo kp br. .. K.O. ..., u površini od 1255m2 u iznosu od 53.337,50 dinara, što ukupno, za sve tri parcele iznosi 7.928.113,50 dinara. Tim Rešenjem, obavezan je PIK Niš da naknadu od 7.928.113,50 dinara isplati predlagaču (tužiocu) u jednakim tromesečnim ratama u roku od 10 godina počev od isteka godine od dana pravnosnažnosti tog rešenja, tako što je dužan da naknadu utvrđenu stavom I i II tog rešenja isplati predlagaču uvećanu za procenat porasta cena na malo, a prema zvaničnim statističkim podacima počev od 09.09.2002. godine pa do isplate, sve prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za poslove statistike. PIK Niš je, istim rešenjem, obavezan da tužiocu naknadi iznos od 14.000,00 dinara na ime troškova postupka. To rešenje je pravnosnažno 19.11.2002. godine, pa je tužilac 17.10.2006. godine, protiv izvršnog dužnika podneo predlog za izvršenje. Nad stečajnim dužnikom PIK Niš otvoren je stečajni postupak rešenjem St 10/2009 03.06.2009. godine, isti nije okončan i sad se vodi pod brojem St 36/2010. Tužilac je prijavio svoje potraživanje koje mu je priznato zaključkom St 36/2010 od 22.04.2010. godine u iznosu od 7.531.707,00 dinara na ime glavnog duga, kamate po članu 69. stav 1. Zakona o stečaju u iznosu od 7.107.174,00 dinara i ostalih troškova u iznosu od 222.915,00 dinara. Deobe stečajnim poveriocima nije bilo, pa priznato potraživanje tužiocu nije isplaćeno. U izvršnom postupku, tužilac je od PIK Niš uspeo da naplati dve rate od po 198.202,838 dinara, pa je za taj odnos umanjio potraživanje koje mu je, tako umanjeno, priznato u stečajnom postupku. Tuženi su istakli prigovor zastarelosti potraživanja tužioca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava obavezali tuženog Grad Niš, kao prvog supsidijarnog dužnika, da tužiocu isplati predmetno potraživanje na osnovu člana 12. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“ br. 18/91...42/98), pošto su pravilno zaključili da potraživanje tužioca prema tom tuženom nije zastarelo.

Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, u odredbi člana 1. stav 5. propisuje da kada zemljište iz stava 1. tog člana zakona ima status neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta (što je ovde slučaj) raniji sopstvenik ima pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište u visini koja se po Zakonu o eksproprijaciji plaća za neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište, ako mu naknada za to zemljište već nije isplaćena. Odredbom člana 12. stav 1. istog Zakona propisano je da u slučaju kada ranijem sopstveniku po odredbama ovog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade. U slučaju kada organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz stava 1. i 2. ovog člana, obavezu isplate te naknade izvršiće opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija (stav 3.).

Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano, na osnovu odredbe člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, tužilac ima novčano potraživanje utvrđeno pravnosnažnim sudskim rešenjem u odnosu na glavnog dužnika PIK Niš u iznosu od 7.928.113,50 dinara, koje je delimično naplaćeno u ukupnom iznosu od 396.405,66 dinara, a ostalo je nenaplaćeno potraživanje od 7.531.707,84 dinara imajući u vidu da je glavni dužnik u stečaju. Potraživanje tužioca u odnosu na glavnog dužnika u stečaju, priznato je Zaključkom St 36/2010 od 22.04.2010. godine u iznosu od 7.531.707,00 dinara na ime glavnog duga, kamate od 7.107.174,00 dinara i ostalih troškova od 222.915,00 dinara, a pošto organizacija u stečaju nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu za oduzeto zemljište tužiocu, sledi da će obavezu isplate te naknade da izvrši tuženi Grad Niš na osnovu odredbe člana 12. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljište koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih prozvoda.

Neosnovani su navodi revizije tuženog Grada Niša da je on supsidijarni jemac čija obaveza je zastarela istekom dve godine od dospelosti obaveze glavnog dužnika, na osnovu odredbe člana 119. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno tim navodima revizija revidenta, on nije jemac, nego je dužnik isplate novčane naknade za oduzeto zemljište čija obaveza je supsidijarna jer postoji za slučaj nemogućnosti naplate tog potraživanja od organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade na osnovu odredbe člana 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu na osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Potraživanje tužioca prema tom tuženom nije zastarelo, jer on nije imao mogućnost da predmetnu naknadu traži od Grada Niša dok prethodno nije pokušao da je naplati od organizacije koja koristi zemljište, odnosno PIK Niš u stečaju, tako što je, u stečajnom postupku prijavio svoje potraživanje pa mu je ono priznato Zaključkom St 30/2010 od 22.04.2010. godine. Dakle, datum priznanja potraživanja tužioca u stečajnom postupku stečajnog dužnika PIK Niš je najraniji momenat od kada je tužilac imao mogućnost da naplatu predmetnog potraživanja traži od tuženog Grada Niša. Od tog dana pa do dana kada je tužilac podneo tužbu sudu, 15.11.2019. godine nije protekao opšti rok zastarevanja potraživanja propisan odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima (10 godina), pa potraživanje tužioca u odnosu na revidenta nije zastarelo. Zbog toga revident neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prethodnom ocenom revizije tužene Republike Srbije, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 3001/2021 od 15.12.2021. godine, zastupniku tužene dostavljena 04.01.2022. godine, što sledi iz sadržaja dostavnice združene predmetu.

Odredbom člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude.

Rok od 30 dana od dana dostavljanja presude zakonskom zastupniku tužene protekao je 03.02.2022. godine (četvrtak), što znači da je revizija tužene Republike Srbije od 04.02.2022. godine, neblagovremena.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke, doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić