Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2097/16 od 05.10.2016. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i utvrđeno da je Republika Srbija vlasnik, a Grad Vranje nosilac prava trajnog korišćenja, upravljanja i raspolaganja sporne nepokretnosti i naloženo RGZ Službi za katastar nepokretnosti u Vranju da na osnovu te presude izvrši upis promene vlasnika i korisnika pobrojane nepokretnosti. Stavom drugim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu drugom izreke i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

Odlučujući o reviziji na presudu Apelacionog suda u Nišu Gž 2097/16 od 05.10.2016. godine Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev 2716/2018 od 16.02.2019. godine ukinuo presudu Apelacionog suda u Nišu Gž 2097/16 od 05.10.2016. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje.

Postupajući po primedbama Vrhovnog kasacionog suda, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž 2590/20 od 16.12.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuo presudu Višeg suda u Vranju P 13/12 od 19.05.2016. godine i nakon otvorene rasprave usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da je Republika Srbija vlasnik, a Grad Vranje nosilac prava trajnog korišćenja na zemljištu – kp. br. 5104, u površini od 388m² i na kp.br. 5104, u površini od 430m², obe KO Vranje 1, a koje nepokretnosti koriste prvotuženi i trećetuženi, te da se obavežu tuženi da ovo pravo priznaju tužiocima i da im prvotuženi i trećetuženi navedene poslovne prostorije, ispražnjene od lica i stvari, predaju u državinu, a da se naloži RGZ; Službi za katastar nepokretnosti u Vranju, da na osnovu ove presude izvrši upis promene vlasnika i korisnika pobrojanih nepokretnosti. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca Grada Vranja prema tuženima Opštem udruženju preduzetnika „Vranje“ i Udruženju samostalnih zanatlija, ugostitelja i autoprevoznika „Vranje“ pa su prvotuženi i trećetuženi obavezani da tužiocu Gradu Vranju zbog bespravnog korišćenja poslovnih prostorija, lokala koji se nalaze u poslovnoj zgradi u ulici Lole Ribara broj 8 naknade izmaklu korist za period nekorišćenja po osnovu neosnovanog obogaćenja i to počev od 02.06.2005. do 10.05.2012. godine u iznosu od 18.523.214,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.06.2021. godine do isplate, što su prvotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i isplate Gradu Vranju sve u roku od 15 dana po prijemu presude, dok je tužbeni zahtev za naknadu izmakle koristi za period nekorišćenja po osnovu neosnovanog obogaćenja i to počev od 02.06.21995. do 02.06.2005. godine u iznosu od 26.626.921,94 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana veštačenja 09.06.2021. godine do konačne isplate, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da na ime troškova parničnog postupka tužiocu Gradu Vranju solidarno isplate iznos od 195.000,00 dinara, tužiocu Republici Srbiji iznos od 37.500,00 dinara, kao i da tužiocima Gradu Vranje i Republici Srbiji solidarno isplate iznos od 3.128.375,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tuženi Opšte udruženje preduzetnika „Vranje“ i Udruženje samostalnih zanatlija, ugostitelja i autoprevoznika „Vranje“, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 10/23) i utvrdio da je revizija tuženih delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su pak učinjene bitne povrede postupka na koje se u reviziji tuženih ukazuje, pri odlučivanju u odnosu na tužene, dok je ta bitna povreda učinjena pri odlučivanju u odnosu na RGZ Služba za katastar nepokretnosti u Vranju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju Komisija za nacionalizaciju, Narodnog odbora Opštine Vranje je, 20.10.1959. godine, donela rešenje kojim je utvrđeno da je sa danom stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, 26.12.1958. godine, nacionalizovana i postala društvena svojina poslovna zgrada koja se nalazi u Vranju u ul. Ive Lole Ribara br.14, postojeća na parceli br.1840, upisana u pl.br.1192. Na dan 25.08.1958 godine sopstvenik ove poslovne zgrade bila je Zanatska komora Sreza Vranje i konstatovano da će se, poslovna zgrada nacionalizovana ovim rešenjem, upisati u zemljišne knjige kao društvena svojina. Odlučujući o žalbi protiv ovog rešenja, Narodni odbor Sreza Vranje, Komisija za nacionalizaciju Vranje, je rešenjem od 16.03.1960. godine poništila prvostepenu odluku. U ponovnom postupku doneto je rešenje od 29.06.1961. godine, kojim je utvrđeno da je sa 26.12.1958. godine predmetna poslovna zgrada nacionalizovana i postala društvena svojina, ali da se ova zgrada ostavlja u svojinu bivšem vlasniku – Zanatskoj komori u Vranju, da u njoj obavlja istu dozvoljenu poslovnu delatnost, bez prava na otuđenje, te da se ova nacionalizovana poslovna zgrada u zemljišne knjige upiše kao društvena svojina.

U prvostepenom postupku je utvrđeno i da je predmetna zgrada izgrađena na osnovu ugovora zaključenog 14.05.1937. godine, između Zanatskog fonda u Vranju (koji je naručilac i investitor gradnje) i AA iz ..., (kao izvođača radova), a da je tapijom Gradskog poglavarstva u Vranju od 25.02.1939. godine, potvrđeno da je Udruženje zanatlija Sreza Pčinjskog u Vranju, ovom poglavarstvu podnelo molbu za ubaštinjenje ove nepokretnosti, na ime Fonda za zidanje zanatskog doma u Vranju, te da je nakon ocene podnetih dokaza ovo poglavarstvo našlo da je Zanatsko udruženje u Vranju držalo ovu nepokretnost neprekidno po odlukama Gradskog veća gradskog poglavarstva u Vranju, odobrene od Kraljevske banske uprave, kojima je ovo zemljište ustupljeno Fondu zanatskog doma – za Zanatski dom u Vranju. Opština Grada Vranja, kao prethodnik u svojini, od koje Zanatsko uduženje izvodi svoje pravo po osnovu kupovine, je držala isto imanje u neprekidnoj i savesnoj državini više od 24 godine, ne računajući ratne godine, i to najpre u državini BB iz ..., a zatim u državini opštine Grada Vranja, po osnovu trampe, a da je sve navedeno u tapiji utvrđeno iz uverenja gradskog veća od 24.07.1938. godine. Dalje je utvrđeno da je od 29.01.1941. godine, ova nepokretnost od strane Fonda zanatskog doma bila izdavana u zakup trećim licima, a da je Privredno društvo za ugostiteljstvo, turizam i usluge „Vranje“ poravnanjem priznalo pravo svojine tuženom Opštem udruženju preduzetnika „Vranje“ na kp.br.5104, zemljištu pod zgradom površine 256 m2 i dvorištu površine 131 m2, u ul. Ive Lole Ribara br.8. Na osnovu dopisa Sekretara udruženja od 22.02.1982. godine utvrđeno je da je Opšte udruženje preduzetnika „Vranje“ pravni sledbenik Zanatske komore Sreza Vranje, koja je januara 1963. godine transformisana u jedinstvenu Privrednu komoru u Leskovcu u koju ulaze sve zanatske komore, kao i da je Zanatska komora Sreza Vranje zauzela stav da se deo zgrade zanatskog doma koji drži bioskop „Sloboda“ ustupi bioskopu na korišćenje bez naknade, bez prava na otuđenje i to dok obavlja svoju privrednu delatnost, a da se preostali deo zgrade zanatskog doma vrati Opštem udruženju Vranje, koje je dato SIZ- u za stanovanje Vranje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev s obzirom da rešenje o nacionalizaciji ove nepokretnosti od 29.06.1961. godine nije snabdeveno klauzulom pravnosnažnosti, a tužiopci nisu dokazali da je zemljište i zgrada nacionalizovana i da je postala društvena svojina. Pri tom, dalje zaključuje, da i kad bi se prihvatilo da je navedeno rešenje o nacionalizaciji postalo pravnosnažno, njime je predmetna nepokretnost ostavljena u svojinu prvotuženom Opštem udruženju „Vranje“, a izdavanje u zakup trećim licima ne predstavlja njegovu nedozvoljenu delatnost, jer time istu nisu otuđili, što je bio uslov iz navedenog rešenja. U odnosu na druga dva tužena prvostepeni sud nalazi da nisu pasivno legitimisani, jer je PD za ugostiteljstvo, turizam i usluge „Vranje“ poravnanjem priznalo pravo svojine prvotuženom, a za Udruženje samostalnih zanatlija, ugostitelja i autoprevoznika „Vranje“ tužioci nisu dokazali da je ovaj tuženi pravni sledbenik Zanatske komore Vranje.

Drugostepeni sud je nakon otvorene rasprave i ocene izvedenih dokaza preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da okolnost što rešenje od 29.06.1961. godine nije snabdeveno klauzulom pravnosnažnosti ne znači da isto nije i postalo pravnosnažno i izvršno, s obzirom da je rešenje proizvelo pravno dejstvo u smislu njegovog sprovođenja. Zaključuje da tuženi nisu dokazali da su pravni sledbenici Zanatske komore Sreza Vranje. To nije učinilo ni Opšte udruženje preduzetnika „Vranje“, jer je zaključak prvostepenog suda o pravnom sledbeništvu ovog tuženog pogrešno zasnovan samo na dopisu Sekretara udruženja od 22.02.1982. godine, koji je suprotan ostalim pismenim dokazima u spisima, a da su upravo tuženi morali dokazati da su pravni sledbenici Zanatske komore Sreza Vranje, kao i da su nastavili da obavljaju istu dozvoljenu poslovnu delatnost, kako je to određeno rešenjem o nacionalizaciji od 29.06.1961. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, u drugostepenom postupku je pravilno utvrđeno činjenično stanje i na isto je pravilno primenjeno materijalno pravo. Pravilno je zaključio drugostepeni sud da je tužbeni zahtev tužilaca delimično osnovan u pogledu utvrđivanja prava svojine i zahteva za plaćanje novčanog iznosa a na ime sticanja bez osnova. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da tuženi nisu dokazali da su pravni sledbenici Zanatske komore Sreza Vranje. To nije učinilo ni Opšte udruženje preduzetnika „Vranje“ jer shvatanje da se pravno sledbeništvo može zasnovati samo na dopisu sekretara udruženja od 22.02.1982. godine je neprihvatljivo jer je takav dopis u suprotnosti sa ostalim pismenim dokazima u spisima. Tuženi nisu dokazali da su pravni sledbenici Zanatske komore Sreza Vranje i da su nastavili da obavljaju istu dozvoljenu poslovnu delatnost kako je to određeno rešenjem o nacionalizaciji od 29.06.1961. godine. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da okolnost da rešenje o nacionalizaciji od 29.06.1961. godine nije snabdeveno klauzulom pravnosnažnosti ne znači da isto nije postalo pravnosnažno i izvršno s obzirom da je rešenje proizvelo pravno dejstvo u smislu njegovog sprovođenja. Stoga se zbog napred iznetog navodi revizije ne mogu prihvatiti kao osnovani. Veštačenjem je pravilno utvrđena visina iznosa koji su tuženi u obavezi da plate tužiocu, a po osnovu neosnovanog korišćenja i izdavanja u zakup spornog prostora. Pravilna je odluka drugostepenog suda vezano za troškove parničnog postupka.

Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

U pogledu odluke u stavu prvog izreke, Vrhovni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda pogrešna. Ovo iz razloga što je drugostepeni sud usvojio tužbeni zahtev prema RGZ Službi za katastar nepokretnosti u Vranju koji organ nije obuhvaćen tužbom. Osim toga, u ovakvim slučajevima ne može se nalagati Službi za katastar nepokretnosti da izvrši odgovarajuću uknjižbu prava svojine i državine u katastarskom operatu, a ovo iz razloga što se taj postupak sprovodi po pravilima upravnog postupka, na osnovu odredbe člana 88a Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br.22/2009 ... 42/2023), pa imajući u vidu da sud nije nadležan za odlučivanje o tom zahtevu o kom se odlučuje u upravnom postupku, to je Vrhovni sud tužbu u tom delu odbacio kao nedozvoljenu, u smislu člana 16. stav 1. u vezi člana 415. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić