U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića predsednika veća, Branke Dražić, Dragane Boljević, Vesne Stanković i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca Grad Novi Sad, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, protiv tužene AA iz ..., koju zastupa Branislav Herceg advokat iz ..., zbog sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 885/21 od 15.04.2021. godine, na sednici održanoj 14.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 885/21 od 15.04.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 885/21 od 15.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 384/20 od 11.03.2021. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 6.702.778,15 dinara po osnovu sticanja bez osnova, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate (stav prvi izreke prvostepene presude) i obavezan tužilac da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka u iznosu od 102.567,00 dinara (stav drugi). Stavom drugim izreke drugostepene presude odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih razloga propisanih Zakonom o parničnom postupku.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u predmetu P 125/14 Višeg suda u Novom Sadu vođen je postupak po tužbi tužene u ovom postupku protiv tužioca u ovom postupku u kome je tužbeni zahtev bio usvojen 15.11.2016. godine i tužilac obavezan da isplati tuženoj iznos od 19.669.600,00 dinara na ime faktičke eksproprijacije nepokretnosti. Ta presuda postala je pravnosnažna 02.02.2017. godine, kada je doneta presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4589/16 od 02.02.2017. godine kojom je žalba tužioca odbijena. Dugovano je tužilac isplatio tuženoj 24.03.2017. godine uz obračunatu kamatu i troškove postupka u sveukupnom iznosu od 21.538.495,45 dinara. Nekoliko meseci nakon toga, 22.08.2017. godine, Vrhovni kasacioni sud je po reviziji tužioca ukinuo pomenutu presudu apelacionog suda od 02.02.2017. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje. U istom postupku Viši sud u Novom Sadu doneo je novu presudu 14.05.2018. godine i obavezao tužioca u ovom postupku da isplati tuženoj iznos od 18.889.230,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja i naknadi joj troškove parničnog postupka u iznosu od 735.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Navedena presuda je postala pravnosnažna donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3169/18 od 14.05.2018. godine, a reviziju ovde tužioca odbio je Vrhovni kasacioni sud.

Tužilac je u više navrata, nakon donošenja drugostepene presude od 14.05.2018. godine, pozivao tuženu da mu izvrši povraćaj više prenetih sredstava, ali ona je u prvi mah uplatila samo iznos od 27.000,00 dinara bez naznake svrhe za koju uplaćuje, a zatim je 03.01.2020. godine na račun tužioca uplatila iznos od 21.511.495,15 dinara na osnovu prvobitno donete presude Višeg suda u Novom Sadu P 125/14 od 15.11.2016. godine. Po osnovu kasnije pravnosnažne presude od 14.05.2018. godine donete u istom predmetu sa računa tužioca prinudno je isplaćen tuženoj iznos od 23.206.591,15 dinara (osnovni dug, troškovi postupka, kamata na osnovni dug i troškove postupka, deo troškova izvršnog postupka i provizija NBS).

Prema stanovištu nižestepenih sudova, donošenjem odluke Vrhovnog kasacionog suda od 22.08.2017. godine otpao je pravni osnov za isplatu novčanog iznosa od 21.538.495,15 dinara, a tužena (tužilja u tom postupku) se smatra nesavesnim držaocem od momenta njenog saznanja da je osnov po kojem drži isplaćeni novac otpao, odnosno od dostavljanja navedene odluke Vrhovnog kasacionog suda njenom punomoćniku, te ona tužiocu od tog momenta duguje zakonsku zateznu kamatu u smislu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO. Međutim, sudovi su zaključili da tužilac u ovom postupku nije dokazao visinu novčanog iznosa koji je tužena u obavezi da mu isplati, niti je predložio izvođenje bilo kog dokaza na osnovu koga bi se mogla utvrditi visina istog. On uz tužbu jeste dostavio nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke o iznosu obračunate zakonske zatezne kamate na iznos od 21.538.495,15 dinara za period od 24.03.2017. godine (datum prve isplate iznosa od 21.538.495,15 dinara tuženoj po prvoj pravnosnažnoj presudi u postupku P 125/2014) do 03.01.2020. godine (dan kada je tužena uplatila na račun tužioca iznos od 21.511,495,15 dinara, odnosno vratila mu ostatak duga, s obzirom da mu je iznos od još 27.000,00 dinara već pre toga uplatila). Međutim tužiocu ne pripada taj iznos, odnosno zakonska zatezna kamata za čitav označeni period, jer tužena nije bila nesavesna celim trajanjem tog perioda, odnosno nije bila nesavesna do dana kada je odluka Vrhovnog kasacionog suda od 22.08.2017. godine uručena njenom punomoćniku, te stoga tužiocu pripada obračunata zakonska zatezna kamata na navedeni iznos samo za period nesavesnosti tužene. U takvoj situaciji tužilac je bio dužan da dokaže kada je odluka Vrhovnog kasacionog suda od 22.08.2017. godine bila uručena punomoćniku tužilje, kao i kada se on i kada obraćao tuženoj pre podnošenja tužbe sa zahtevom da mu ona isplati kamatu i da predloži, a to nije učinio, izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem za period nesavesnosti tužene. Sledom navedenog, nižestepeni sudovi su primenili pravilo o teretu dokazivanja sadržano u članu 231. stav 2. ZPP i odbili tužbeni zahtev tužioca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno postupili i svoje odluke doneli pravilnom primenom materijalnog prava.

Tužiočevom revizijom ponavljaju se navodi iz tužbe i žalbe i neosnovano ukazuje na navodno protivrečne zaključke suda. To što je zaključeno da tužena duguje tužiocu određeni novčani iznos na ime zakonske zatezne kamate na iznos od 21.538.495,00 dinara koje je držala bez pravnog osnova u periodu od kada joj je dostavljena revizijska odluka od 22.08.2017. do 03.01.2020. godine kada je taj novac vratila tužiocu, nije u suprotnosti sa zaključkom o tome da tužilac nije dokazao da traženi iznos odgovara iznosu pripadajuće zakonske zatezne kamate, s obzirom da je on utuženi iznos obračunao i za period od 24.03.2017. godine u kom tužena nije bila nesavesna i nije dokazao kada je tužena postala nesavesna, odnosno kada je njenom punomoćniku uručena pomenuta revizijska presuda. Zbog toga je jasno da tužilac nije dokazao iznos svog potraživanja i da su sudovi, pravilnom primenom odredaba koje se odnose na teret dokazivanja, pravilno odbili tužiočev zahtev.

U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ZPP, zbog čega nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Primenom člana 414. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazlagao ovu presudu, s obzirom da se revizijom ponavljaju žalbeni navodi za koje je apelacioni sud dao jasne i pravilne razloge koje ovaj sud u svemu prihvata, a u većem delu navodi revizije tužioca se odnose na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje koji nisu posebno razmatrani budući da ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP i istovremeno ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja i primenu materijalnog prava.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka odbijen je shodnom primenom čl.165. stav 1, u vezi sa članom 153. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić