Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je prema potvrdi MUP Republike Hrvatske – Policijske uprave Vukovarsko – Sremske od 03.12.1996. godine, bio pripadnik MUP RH i zarobljen je u mestu Vukovar, dana 18.11.1991. godine, odveden u zatočeništvo u Sremsku Mitrovicu, gde je bio sve do 22.05.1992. godine, kada je razmenjen kod graničnog mesta Lipovac. Prema Uverenju Vlade Republike Hrvatske od 16.04.1996. godine, tužilac se vodio kao zatočena osoba u periodu od 18.11.1991. godine do 22.05.1992. godine. Prema činjeničnim tvrdnjama iz tužbe, tužilac je u vreme građanskog rata u Hrvatskoj u toku 1991. godine bio pripadnik hrvatske policije i nakon oružanog sukoba između tadašnje JNA, teritorijalne odbrane u sastavu JNA i milicije tadašnje SO Krajine, sa jedne strane, i rezervnog sastava Zbora narodne garde (ZNG) i hrvatske vojske, sa druge strane, dana 18.11.1991. godine, na Mitnici u Vukovaru lišen je slobode od strane Vojne policije tadašnje JNA i sledećeg dana prebačen u zatvor u Sremsku Mitrovicu, gde je bez zvaničnog akta da je izvršio bilo koje krivično delo, bio izložen torturi i ponižavan. Tužilac od 22.05.1992. godine nikada nije prešao granicu i ima traume i strahove koje ne može da prevaziđe. Tužba u ovom sporu podneta je dana 24.04.2019. godine. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pobijanom presudom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev sa ocenom da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja tužioca u ovoj parnici, istankut od strane tužene. Zaključak nižestepenih sudova je da su u konkretnom slučaju istekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, u kojima se od odgovornog lica može postaviti zahtev za naknadu štete, a da se rokovi zastarelosti predviđeni članom 377. istog zakona, u pogledu štete prouzrokovane krivičnim delom, ne mogu primeniti, jer tužilac nije dostavio dokaze da je eventualna šteta nastala izvršenjem krivičnog dela.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Zakonom o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2); kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istakne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1).

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je zastarelo potraživanje tužioca iz postavljenog tužbenog zahteva. Osim činjenica vezanih za njegov boravak u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, na koje okolnosti je i predlagao izvođenje određenih dokaza, tužilac do pravnosnažnog okončanja ovog postupka nije predlagao, niti pružio dokaze svojih navoda da je pretrpeo štetu koja je posledica izvršenja krivičnog dela i to ratnog zločina, u odnosu na koje krivično gonjenje i izvršenje kazne ne zastareva.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud je saglasan sa stavom revidenta da primena privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. ZOO nije ograničena samo na slučaj kada je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. Naime, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča, pa i u slučaju zato što je učinilac štete umro, parnični sud je u takvom slučaju ovlašćen da utvrdi kao prethodno pitanje da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer krivično delo može postojati i kada je krivični postupak izostao. Pritom, delovanje parničnog suda nije usmereno na utvrđivanje krivične odgovornosti (koja se može utvrditi samo u krivičnom postupku), već da bi eventualno primenio posebna pravila o zastarelosti zahteva za naknadu štete iz člana 377. ZOO. Međutim, u konkretnom slučaju navedene činjenice nisu utvrđene, jer tužilac na kome je teret dokazivanja (član 231. ZPP) u provedenom postupku nije predlagao ni jedan dokaz na te okolnosti. To čini tek u reviziji navodima da je protiv određenog lica vođen krivični postupak zbog učešća u zločinima protiv čovečnosti, kao i kršenja zakona i običaja ratovanja, zbog protivpravnog zatvaranja i pritvaranja u nehumanim uslovima, između ostalih i u KPZ u Sremskoj Mitrovici, koji postupak je obustavljen zbog smrti optuženog lica. U ovoj fazi postupka ti navodi ne mogu uticati na zakonitost pobijane presude, ne samo zbog pravila iz člana 308. ZPP, koja propisuje obavezu stranke da najkasnije na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu, ako pripremno ročište nije obavezno, iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga i da predloži dokaze kojima se potvrđuju izdate činjenice, već i zbog pravila iz člana 407. stav 2. ZPP, koji propisuje da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešnog ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ocenjujući da se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. i člana 165. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić