Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju i to protiv odluke u delu u kome je odbijen, kao neosnovan njegov zahtev i protiv odluke o troškovima postupka, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena BB je dala odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11,... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena BB je bivša supruga tužioca, dok su tuženi AA i BB njihova deca. Brak između tužioca i tužene BB razveden je presudom Osnovnog suda u Surdulici P2 23/2014 od 29.05.2014. godine. Tužilac, kao ustupilac imovine i tuženi, kao primaoci imovine zaključili su ugovor o raspodeli imovine za života koji je overen pred Osnovnim sudom u Vranju, Sudskom jedinicom u Surdulici 17.04.2012. godine. Predmet ovog ugovora je porodična stambena zgrada – kuća HP +1 na k.p. br. ... KO .... Prema navedenom ugovoru, tuženom GG pripalo je pravo svojine na prizemlju navedene kuće, tuženoj BB ceo prvi sprat i sve pokretne stvari koje se nalazi na prvom spratu, dok je tuženoj VV pripalo potkrovlje kuće. Svim tuženima je pripalo i pravo trajnog korišćenja sa po 1/3 idealnog dela k.p. br. ... KO ... – dvorište. Tužilac je za sebe zadržao pravo doživotnog korišćenja (stanovanja) celog prvog sprata i pokretnih stvari na istom. Predmetni ugovor je realizovan kod SKN Surdulica i tuženi su upisani kao nosioci prava svojine na predmetnoj kući i nosioci prava trajnog korišćenja na katastarskoj parceli na kojoj se kuća nalazi sa obimom udela od po 1/3, dok je u korist tužioca upisano pravo doživotnog plodouživanja na celom prvom spratu predmetne kuće. Tužena BB je 10.10.2017. godine obavestila policiju da je tužilac po povratku iz iznostranstva 09.10.2017. godine došao kod nje kući, ušao unutar dvorišta i počeo da lupa na vrata, koja su bila zaključana, zbog čega je tužiocu 10.10.2017. godine izrečena hitna mera privremene zabrane mogućem učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj, koja je istekla 12.10.2017. godine. Nakon zaključenja braka 1990. godine između tužioca i tužene BB, stranke su živele sa tužiočevim roditeljima, a predmetna kuća je nakon tri godine bila završena u grubim radovima do druge ploče, kada je osposobljen za stanovanje jedan sprat, u kome su sa decom nastavili da žive. Izgradnju i ospoobljavanje objekta nadalje su vršili tokom trajanja bračne zajednice.

Prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se opozove ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života u odnosu na tuženu BB, primenom člana 192. Zakona o nasleđivanju i člana 231. ZPP, jer je zaključio da tužilac, na kome je bio teret dokazivanja nije dokazao da se u postupanju tužene BB, a i ostalih tuženih prema njemu nakon zaključenja spornog ugovora preduzete radnje koje bi se mogle okarakterisati kao gruba neblagodarnost i koje bi predstavljale razlog za opoziv spornog ugovora, kao i da sporni ugovor ne predstavlja suštinski ugovor o poklonu u kom slučaju bi se zbog činjenice razvoda braka u smislu člana 190. Porodičnog zakona mogla razmatrati obaveza tužene BB, kao bivšeg supružnika da vrati imovinu na koju se isti odnosi.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu i delimično usvojio zahtev tužioca, s tim što je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se opozove ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života zaključen 17.04.2012. godine između tužioca, kao ustupioca i tuženih, kao potomaka u odnosu na tuženu BB i da mu deo predmetne nepokretnosti, koja je njoj pripala preda u svojinu, smatrajući da se radi o nepokretnostima koje predstavljaju zajedničku imovinu tužioca i tužene BB stečenu tokom trajanja njihove bračne zajednice, a da tužilac nije dokazao da se radi o njegovoj posebnoj imovini, niti je dokazao svoj isključivi doprinos njenoj izgradnji, niti je na bilo koji način osporio tvrdnju tužene BB o njenom radnom angažovanju tokom trajanja bračne zajednice, pa samim tim i doprinos oko izgradnje predmetne kuće. Osim toga drugostepeni sud je smatrao da se radi o poklonu i da nisu ispunjeni uslovi za povraćaj poklona u smislu člana 190. stav 2. Porodičnog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakva odluka drugostepenog suda je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 182. Zakona o nasleđivanju propisano je da ustupilac može ugovorom svojim potomcima ustupiti i razdeliti imovinu. Članom 187. istog zakona propisano je kad se sa ustupanjem i raspodelom nije saglasio neki od potomaka koji je postao naslednik, delovi imovine koji su ustupljeni ostalim naslednicima smatraju se kao poklon. Članom 189. stavom 1. istog zakona propisano je da ustupilac može ugovorom obuhvatiti svog bračnog druga, ako se bračni drug saglasi, i tada on ima isti položaj kao i ustupiočevi potomci, stavom 2. propisano je da kada bračni drug nije obuhvaćen ustupanjem i raspodelom, njegovo pravo na nužni deo ostaje nedirnuto, a delovi ustupiočeve imovine koji su razdeljeni njegovim potomcima smatraju se kao poklon, dok je stavom 3. propisano da u svakom slučaju, ugovor između potomaka ostaje na snazi. Članom 192. stav 1. istog zakona propisano je da ustupilac može zahtevati da mu potomak vrati sve što je primio ako je potomak pokazao grubu neblagodarnost prema njemu.

Tužilac tužbom traži da se opozove ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života zaključen 17.04.2012. godine između tužioca, kao ustupioca i tuženih kao potomaka, i to za deo imovine koji je ugovorom ustupljen i raspodeljen tuženoj BB i da mu ista vrati sve što je primila po osnovu ugovora, jer je nakon zaključenja ugovora nastupila činjenica koja uslovljava opoziv ugovora - razvod braka.

Shodno napred citiranim odredbama Zakona o nasleđivanju ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života određen je tako što predak može poslom među živima ustupiti i razdeliti svoju imovinu svojim potomcima, i u pitanju je neka vrsta prethodnog, anticipiranog nasleđivanja. Međutim, ovde nije u pitanju nikakvo nasleđivanje u pravom smislu reči, već se radi o pravnom poslu inter vivos, jednom obligacionom ugovoru koji ima specifična dejstva, koja se posredno odnose i na nasleđivanje. Veza sa nasleđivanjem ogleda se kako u pogledu kruga lica koja mogu zaključiti ovaj ugovor, tako i u pogledu odnosa predmeta ugovora i sastava zaostavštine. Poseban je slučaj ukoliko ustupilac ima bračnog druga koji bi u trenutku smrti ustupioca bio pozvan na njegovo nasleđe, tada bi ugovorom trebalo obuhvatiti i ustupiočevog bračnog druga. Međutim, iako je ustupiočev bračni drug takođe pripadnik prvog naslednog reda (kada konkuriše na nasleđe sa potomcima ostavioca) i u principu ima isti naslednopravni položaj kao ostaviočevi potomci, odsustvo njegove saglasnosti nema za posledicu nedejstvo ugovora, naprotiv, ugovor ostaje punovažan i to između svih ustupiočevih potomaka, ali pravo na nužni deo ustupiočevog bračnog druga ostaje neokrnjeno. Drugim rečima, ugovor ima puno dejstvo među potomcima ustupioca, a smanjeno samo prema njegovom bračnom drugu. Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života se samo pod određenim uslovima smatra ugovorom o poklonu, ukoliko se sa ustupanjem i raspodelom nije saglasio neki od potomaka koji je postao naslednik i kad bračni drug nije obuhvaćen ustupanjem i raspodelom. Ustupilac je ovlašćen da opozove ugovor i da zahteva da mu potomak vrati ono što je primio ustupanjem i raspodelom, iz čega sledi da je ustupilac ovlašćen da opozove ugovor ako ga je zaključio i sa bračnim drugom i da zahteva da mu bračni drug vrati ono što je primio ustupanjem i raspodelom, pod određenim uslovima.

S obzirom da tužilac tužbom traži da se opozove ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života zaključen 17.04.2012. godine između tužioca, kao ustupioca i tuženih kao potomaka, i to za deo imovine koji je ugovorom ustupljen i raspodeljen tuženoj BB i da mu ista vrati sve što je primila po osnovu tog ugovora, jer je nakon zaključenja ugovora nastupila činjenica koja uslovljava opoziv ugovora - razvod braka, na šta je tužilac ukazao ne samo u žalbi, već i tokom postupka, i kako se radi o ugovoru o ustupanju i raspodeli imovine za života, odnosno o obligacionom ugovoru koji ima specifična dejstva, koja se posredno odnose i na nasleđivanje, da se veza sa nasleđivanjem ogleda kako u pogledu kruga lica koja mogu zaključiti ovaj ugovor, tako i u pogledu odnosa predmeta ugovora i sastava zaostavštine, to je drugostepeni sud, zbog pogrešne primene materijalnog prava propustio da ceni navode žalbe tužioca i utvrdi da li su sa tih razloga ispunjeni uslovi za opoziv sporenog ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života u odnosu na tuženu BB i povraćaj onoga što je ista primila ustupanjem i raspodelom, zbog čega je drugostepena presuda morala biti ukinuta u delu u kome je odlučeno o ovom o zahtevu tužioca i predmet u tom delu vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje. Osim toga, drugostepeni sud je pogrešno smatrao da se u ovom slučaju radi o ugovoru o poklonu, jer se ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života samo pod određenim uslovima smatra ugovorom o poklonu, i to ukoliko se sa ustupanjem i raspodelom nije saglasio neki od potomaka koji je postao naslednik i kad bračni drug nije obuhvaćen ustupanjem i raspodelom, a što ovde nije slučaj. S obzirom da se tužbom traži opoziv spornog ugovora, to je pogrešan i zaključak drugostepenog suda da se u ovom postupku može, kao prethodno pitanje rešiti pitanje bračne tekovine tužioca i tužene BB, odnosno da nepokretnosti koje su predmet ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života predstavljaju njihovu zajedničku imovinu stečenu tokom trajanja bračne zajednice.

U ponovnom suđenju drugostepeni sud će ocenom svih navoda žalbe tužioca utvrditi da li su se ispunili uslovi za opoziv sporenog ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života u odnosu na tuženu BB i povraćaj onoga što je primila ustupanjem i raspodelom, pri tome imajući u vidu sve napred navedeno, nakon čega će odlučiti o ovom zahtevu tužioca.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, s obzirom da ista zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Starajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić