Prvostepeni sud je usvojio zahtev za iseljenje tužene s pozivom na odredbe člana 3. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Pritom je zaključio da eventualno postizanje usmenog dogovora između stranaka o doživotnom plodouživanju tužene na stanu ne predstavlja valjan pravni osnov da tužena nastavi sa korišćenjem stana.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio izrazivši stav da pisana forma nije nužan uslov za ustanovljenje lične službenosti stanovanja i da je dovoljno što je o stanovanju tužene na spornom stanu postignut usmeni dogovor. Zauzimajući ovakav stav, drugostepeni sud je bez držanja rasprave, pošao od činjeničnog stanja koje se ne poklapa u svemu sa činjeničnim stanjem utvrđenim od strane prvostepenog suda.

Nesporno je utvrđeno da je tužilac vlasnik spornog stana u ulici ... broj .. (što odgovara ... broj ..) u Beogradu, i da je vlasnik stana postao na osnovu ugovora o poklonu zaključenog sa svojim ocem VV 21.10.2002. godine. Tužiočevo pravo svojine je upisano u katastru nepokretnosti. Tužiočev tast GG je bio vlasnik stana u ulici ... broj .. koji je poklonio ćerki, tužiočevoj supruzi. Taj stan je kasnije prodat radi rešavanja stambenog pitanja tužioca i njegove supruge. Između tužioca i GG postignut je dogovor da se stanovi zamene tako što bi tužiočev tast prešao da živi u stanu u ... a tužilac i njegova supruga da se presele u stan u ulici ... . Taj dogovor je ispoštovan tako što se tužiočev tast GG uselio u sporni stan, a tužilac i njegova supruga, kao što je već navedeno, prodajom stana u ... rešili svoje stambeno pitanje. Tužena se u sporni stan uselila 2002. godine, kao vanbračna GG, sa njim se venčala 2003. godine, a GG je preminuo 2011. godine. Tužilac je pokrenuo upravni postupak za iseljenje tužene iz stana u kom je doneta prvostepena odluka 23.09.2019. godine kojom je utvrđeno da se tužena bez pravnog osnova uselila i da bez pravnog osnova koristi sporni stan i naloženo joj je da bespravno zauzet stan isprazni od svih lica i stvari.

Međutim, pored ovih nespornih činjenica, drugostepeni sud kao utvrđene u prvostepenom postupku uzima i činjenice na kojima zasniva svoju odluku - da su se tužena i njen tada vanbračni suprug GG zajedno iselili iz stana njenog supruga u ulici ... na osnovu usmenog sporazuma i zajedno uselili u sporni stan, a na kome su oboje dobili pravo doživotnog stanovanja. Međutim, prvostepeni sud je utvrdio drugačije činjenično stanje, a naime, da se GG uselio u sporni stan, bez spominjanja tužene, te da je tužena došla posle nekog vremena u taj stan, 2002. godine. Drugostepeni sud takođe polazi, kao od utvrđene, činjenice da je tužena pre izvršene razmene stanova stanovala u stanu u ulici ... kao vanbračna supruga GG, što prvostepeni sud nije utvrdio u toku postupka, kao i da je tužena u spornom stanu imala nesmetanu državinu sve do pokretanja upravnog postupka za njeno iseljenje, iako je u prvostepenom postupku tužilac ukazivao da je više puta molio tuženu da se iz stana iseli. U toku prvostepenog postupka nije precizno utvrđena sadržina usmenog dogovora o pravu korišćenja spornog stana, s obzirom da su se iskazi tužioca i tužene u tom pogledu razlikovali, odnosno tužilac je tvrdio da je to pravo ustanovljeno u korist njegovog tasta, s obzirom da je tast ćerki poklonio svoj stan u ulici ..., dok je tužena tvrdila da je uslov za iseljenje iz stana u ulici ... bio da se i njoj obezbedi pravo doživotnog stanovanja u spornom stanu, a ne samo njenom, tada vanbračnom partneru. Zbog zauzetog pravnog stanovišta o neophodnosti pisane forme ugovora, prvostepeni sud nije našao za shodno da ove nesaglasnosti otkloni i pouzdano utvrdi sadržinu eventualno postignutog dogovora.

Pravo stanovanja je lična službenost koja je po svojoj pravnoj prirodi vrsta službenosti upotrebe ili službenosti plodouživanja. Kao što je to pravilno zaključio drugostepeni sud, sadržina prava ličnih službenosti (koje Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa samo navodi u članu 60) nije uređena zakonom, već se na njih primenjuju pravna pravila sadržana u Srpskom građanskom zakoniku, pa se tako prema paragrafu 340 SGZ, službenosti mogu zasnovati zakonom, ugovorom, testamentom, presudom ili održajem (koji SGZ naziva zastarelošću). Međutim, pogrešan je stav drugostepenog suda da pravna pravila SGZ ne ukazuju na nužno postojanje pisane forme ugovora kao osnova za sticanje prava predmetne lične službenosti. Naime, u pogledu sticanja ličnih službenosti (i svih drugih službenosti) SGZ upućuje na odredbe o sticanju svojine i njihovu shodnu upotrebu i to u paragrafu 342, prema kome je, za nastanak službenosti na osnovu ugovora, analogno pravilima o ugovornom sticanju prava svojine, potreban upis u javne registre, odnosno intabulacione knjige i pismena forma ugovora ako se službenost odnosi na nepokretnosti, a predaja stvari ako se odnosi na pokretne stvari. Za pravo stanovanja je jasno da se po prirodi stvari odnosi na nepokretnost, pa je upis u registre nepokretnosti, što podrazumeva i pisanu formu ugovora, nužan uslov za sticanje ove lične službenosti.

Stoga će u ponovnom postupku drugostepeni sud imati u vidu iznete primedbe i oceniti da li utvrđeno činjenično stanje pruža dovoljan osnov za odluku o postavljenom tužbenom zahtevu, imajući u vidu da se o sadržini postignutog usmenog dogovora o pravu doživotnog stanovanja na stanu iskazi stranaka razlikuju pa se, za sada, ne može sa sigurnošću oceniti da li se ovde radi o usmeno postignutom dogovoru koji je u celosti realizovan saglasno postignutoj volji ugovornika te da mu samo nedostaje forma, a ne može se izvesti ni zaključak o savesnosti ili nesavesnosti tužene, kao nužnom elementu za sticanje prava lične službenosti po nekom drugom osnovu jer je nejasno da li je državinu stana tužena dobila od svog (budućeg) supruga ili od vlasnika stana - tužioca. Stoga je potrebno utvrditi da li je tužena stanovala sa GG u stanu u ulici ..., i ako jeste od kada i u kom svojstvu, kada je taj stan poklonjen ćerki GG, pre ili posle eventualnog zasnivanja vanbračne zajednice, da li se tužena zajedno sa GG uselila u sporni stan ili ne, i ako jeste u kom svojstvu, da li je tužilac bio saglasan sa njenim useljenjem u sporni stan, da li je tužena u državini stana ometana od strane tužioca odnosno da li je traženo njeno iseljenje. U postupku nije izveden dokaz čitanjem ugovora o poklonu kojim je GG stan u ulici ... poklonio svojoj ćerki i nije utvrđeno, da li je taj poklon učinjen pre nego što je tužilac stekao svojinu na spornom stanu u ... ulici poklonom od svog oca 2002. godine, te da li je na stanu u ulici ... tužiočev tast, sa ili bez tužene, imao pravo stanovanja u slučaju da je taj stan poklonio svojoj ćerki pre nego što se oslobodio stan u ... ulici. Na sporne okolnosti se mogu izvesti i dokazi saslušanjem svedoka, kao što se ukazuje u reviziji, a sve posebno polazeći od činjenice da tužena dugo stanuje u spornom stanu i da je sa stanovanjem nastavila i posle smrti svog supruga.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić