Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se i na odredbu člana 404. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Međutim, donošenjem pobijane presude, pogrešno je primenjeno materijalno pravo na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, što je ishodovalo preinačenjem drugostepene presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ... 1970. godine u porodilištu Opšte bolnice u Valjevu u 22:05 časova rodila živo žensko dete. U izvodu iz matične knjige rođenih, za matično područje Valjevo, pod tekućim brojem ... za 1970. godinu, koji je izdat 03.07.2019. godine, evidentirani su podaci o rođenju deteta ženskog pola, dana .... 1970. godine, prezime ..., od oca BB i majke AA, oboje iz ..., uz zabelešku da je dete umrlo ... 1970. godine. U porođajnom protokolu porodilišta Opšte bolnice u Valjevu iz 1970. godine br. .., evidentiran je porođaj AA. Navedeno je da je to prva trudnoća po redu, da je rođeno živo žensko dete, težine 3.200 kilograma, dužine 51 cm i evidentirana je smrt deteta ... 1970 godine u 10,00 časova. Iz izvoda iz matične knjige umrlih, za matično područje Valjevo ... za 1970. godinu, koji je izdat 03.07.2019. godine, upisana je činjenica smrti ... 1970. godine, osoba bez imena, ženskog pola, prezime ..., koja je rođena ... 1970. godine, od oca BB i majke AA. Dete je tužilji donošeno na dojenje tri – četiri puta dnevno, a trećega dana ujutru tužilji je rečeno da dete ima upalu pluća i da nije dobro. Iste večeri je tužilji saopšteno da je dete umrlo. Kada je zatražila da ga vidi, medicinsko osoblje je reklo da to nije moguće, jer bolnica odmah odlaže umrle bebe. Zamolila je medicinsko osoblje da preuzme telo deteta, radi sahrane po lokalnom običaju u selu, ali joj je rečeno da bolnice sahranjuju umrle bebe na valjevskom groblju. Prilikom izlaska iz bolnice nije dobila nikakvu potvrdu o smrti deteta, kao ni potvrdu o uzroku smrti, već samo otpusnu listu i istovremeno je obaveštena da se obdukcija ne radi. Iz dopisa JKP „Vidrak“ Valjevo 26.06.2019. godine proizilazi da JKP nema podatak da je Opšta bolnica Valjevo dostavila telo umrlog novorođenčeta rođenog 1970. godine, radi sahrane, te da na Novom groblju u Valjevu nije postojao deo posebno određen za sahrane novorođenčadi i nisu dobijani podaci o imenima roditelja.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilja ima pravo na naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova, zbog povrede prava na poštovanje porodičnog života. Zaključio je da odgovornost tužene za nastalu štetu proizilazi iz njenog nedozvoljenog činjenja u pogledu obaveze da kao država obezbedi ostvarenje prava tužilji na poštovanje porodičnog života zajamčeno članom 8. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo pravnu argumentaciju prvostepenog suda, nalazeći da u konkretnom slučaju Republika Srbija nije odgovorna za nastalu štetu, jer nije dokazano da postoji postupanje državnog organa koje bi se okarakterisalo kao nepravilno i nezakonito. Iz izvedenih dokaza ne proizlazi da se tužilja obraćala organima tužene radi razjašnjenja okolnosti vezane za smrt novorođenčeta, niti da su organi tužene tim povodom na bilo koji način nepravilno, ili nezakonito postupili i time povredili tužiljino pravo na poštovanje porodičnog života, pa zbog toga nema osnov za primenu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav stav drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan. Izvedeni dokazi ukazuju na okolnost da se tužilja upravo obraćala bolničkom osoblju radi razjašnjenja okolnosti vezanih za navodnu smrt novorođenčeta, ali je dobijala odgovore koji su u najmanju ruku nejasni. Tužena bolnica u Valjevu, nije postupala u skladu sa propisima vezano za okolnost smrti novorođenog deteta. Pravilo je da se dete mora predati roditeljima, radi sahrane. Nijednim propisom nije predviđeno da roditelj nema pravo na preuzimanja tela deteta u slučaju smrti istog, pa je očigledno da je na ovakav način ponašanje medicinskog osoblja bolnice u Valjevu tužilji povređeno pravo na poštovanje porodičnog života. Izvedeni dokazi ukazuju na činjenicu da nije jasno da li se radi o detetu koje je umrlo ili ne i zbog toga tužilja trpi duševne bolove koji se ogledaju u neznanju o sudbini njenog prvorođenog deteta.

Tužena je svojim nedelotvornim ponašanjem uzrokovala situaciju da je tužilji povređeno pravo na poštovanje porodičnog života zajamčeno članom 8. Evropske konvencije. Pravilno se prvostepeni sud poziva na odredbu člana 18. stav 2. Ustava Republike Srbije koji propisuje da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Prava zagarantovana Ustavom i Evropskom konvencijom bila bi bez značaja ukoliko ne bi proizvodila obavezu angažovanja države u pogledu stvaranja uslova koji odgovaraju pravilnom otvorenom i demokratskom društvu, time i zaštiti proklamovanih prava. U konkretnom slučaju, Republika Srbija nije adekvatno odgovorila na zahteve tužilje i drugih lica u situacijama poznatih u javnosti okarakterisanih kao „slučaj nestanak beba“, a koji zahtevi predstavljaju opravdano očekivanje roditelja da budu informisani o sudbini svoje dece i da u zavisnosti od ishoda ostvare svoja prava iz korpusa prava na poštovanje porodičnog života. Iz raspoloživih dokumenata proizlazi racionalan zaključak da se ne može utvrditi da li je dete živo ili nije živo, jer su dostupni podaci protivrečni. Tužena Republika Srbija nije preduzela adekvatne mere koje bi dovele do razjašnjenja spornih okolnosti u pogledu sudbine deteta tužilje, pa stoga i tužilja ima pravo na pravično novčano obeštećenje. Pravilno zaključuje sud da suština duševnih bolova tužilje se sastoji u neznanju sudbine njenog prvorođenog deteta. Tužena Republika Srbija ima pozitivnu obavezu da omogućava ostvarivanje ljudskih prava zagrantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava. U ovom slučaju tužena je zanemarila obavezu da utvrdi kakva je sudbina nestalog deteta. Tužena nije adekvatno odgovorila na zahtev tužilje da bude informisana o sudbini svoga deteta i zahtev da joj se preda telo deteta. Shodno tome, pravilno zaključuje prvostepeni sud da tužilja zbog toga trpi duševne bolove i da shodno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo na naknadu nematerijalne štete, koju je prvostepeni sud pravilno opredelio u dosuđenom iznosu.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude. Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je na osnovu čl. 153, 154. i 165. stav 2. ZPP. Dosuđeni iznos se odnosi na troškove i to: za satav revizije 33.000,00 dinara, na ime takse za reviziju 150.000,00 dinara i na ime takse za odluku po reviziji 150.000,00 dinara, ukupno 333.000,00 dinara, a sve prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić