Apelacioni sud u Kragujevcu je nakon održane rasprave pred tim sudom doneo presudu Gž 1271/23 od 27.07.2023. godine, kojom je u stavu prvom i drugom izreke ukinuo navedenu prvostepenu presudu i presudio tako što je odbio tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime duga isplati: iznos od 100.008,00 dinara na ime pozajmice za plaćanje obaveza za radnju tuženog sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 01.01.2014. godine do isplate; iznos od 2.800,00 evra na ime pozajmice za advokatske troškove u Srbiji i Francuskoj, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, sa kamatom po stopi predviđenoj Zakonom o zateznoj kamati počev od 01.01.2014. godine do isplate, obračunatoj u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja; iznos od 1.900 švajcarskih franaka na ime pozajmice za putne troškove dva puta iz Švajcarske u Francusku i nazad, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2014. godine, obračunatoj u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja i iznos od 5.000 evra na ime pozajmice za dobijanje vize, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, sa kamatom po stopi predviđenoj Zakonom o zateznoj kamati počev od 01.01.2014. godine do isplate, obračunatoj u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 265.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23) Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje je revizija ukazala, pošto je drugostepeni sud u razlozima svoje odluke izneo jasnu ocenu sadržine ponovljeno izvedenih dokaza koje je cenio u smislu člana 8. ZPP i na kojoj je zasnovao zaključak o postojanju pravno relevantnih činjenica.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je počev od 2007. godine u bio u braku sa majkom tuženog, VV, sve do 2014. godine, kada je brak razveden. Tužilac i majka tuženog su radili u Švajcarskoj, a tužilac tvrdi da je tuženom davao novac za vizu u ukupnom iznosu od 5.000,00 evra, da je finansirao razvod tuženog, za koji je dao prvo 800,00, a zatim 2.000,00 evra, da je za putne troškove od Švajcarske do Pariza potrošio 1.500,00 evra, kao i da je izmirio poreske obaveze za radnju koju je tuženi otvorio u iznosu od oko 100.000,00 dinara.

Tuženi se 2010. godine oženio sa ženom iz Francuske koju je upoznao preko društvenih mreža i sa kojom je bio u braku 4 meseca, nakon čega se razveo i 2014. godine je zaključio drugi brak sa ženom iz Srbije koja živi u Švajcarskoj i sa kojom ima troje dece. U periodu od 2010. do 2014. godine u Francuskoj je radio na crno, na poslovima građevine, u restoranu, kosio travu i tvrdi da nikada nije tražio od tužioca pozajmicu.

Iz iskaza saslušanih svedoka GG, DD i ĐĐ je utvrđeno da je tužilac svedoku GG dao 1.000,00 evra koje je GG dao advokatu za tuženog, da je tužilac DD isplatio 800 evra, kao i da je plaćao obaveze tuženog po osnovu poreza i doprinosa za radnju tuženog za koje su mu izdavane priznanice na ime tuženog. Navedenim svedocima nije poznato poreklo datog, odnosno uplaćivanog novca, niti im je poznato da li se tuženi obavezao da novac vrati tužiocu. Takođe, majka tužioca je svedoku EE u dva navrata davala koverte sa novcem koje je on nosio tuženom, a i svedok ŽŽ, koji je radio sa tužiocem u firmi, je takođe u dva navrata tuženom predavao koverte sa novcem, ali mu nije bilo poznato da li između tužioca i tuženog postoji neki dogovor oko vraćanja novca. Iz iskaza svedoka VV, majke tuženog i bivše supruge tužioca, i svedoka ZZ, tetke tuženog je utvrđeno da tuženi nije imao potrebe da pozajmljuje novac od tužioca, jer su mu one davale novac, a ni tužilac nikada nije pomenuo da je pozajmljivao novac tuženom, pri čemu je tužilac sve vreme braka raspolagao bankarskom karticom majke tužioca.

Ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđeno je koliki su bili prihodi tužioca i majke tuženog, tužilac je od 2010. do 2012. godine imao prihod od 254.662 SNF, a majka tuženog 72.369 SNF. Takođe je utvrđeno da su u periodu od 19.05.2010. godine do 06.09.2013. godine izvršene uplate gotovinskim putem, na ime izmirenja poreskih i drugih obaveza koji se vode kod Poreske uprave, Ekspoziture Rekovac za obveznika BB, u ukupnom iznosu od 100.008,00 dinara.

Ovako utvrđeno činjenično stanje rezultat je ocene dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda, koji je postupio u skladu sa odredbama člana 383. stav 3. i 4. ZPP i po svojim ovlašćenjima ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima, primenom člana 387. stav 1. tač. 6. istog zakona. Drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev uz obrazloženje da tužilac nije dokazao da je sa tuženim zaključio ugovor o zajmu u smislu odredbe člana 557 Zakona o obligacionim odnosima. Niko od saslušanih svedoka nije potvrdio navode tužioca, da je novac koji je navodno davao tuženom posebna imovina tužioca i da se tuženi obavezao da novac u iznosu od 10.000,00 evra vrati do 2013. godine. Majka tuženog je imala svoju zaradu i prihode što je utvrđeno veštačenjem, te tuženi nije imao potrebe da pozajamljuje novac od tužioca.

Po nalaženju Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev za isplatu utuženog iznosa, zbog čega su neosnovani revizijski navodi koji ukazuju na suprotno.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca, kao i drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta.

Odredbom člana 26. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o svim bitnim sastojcima ugovora. Primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, tužilac je u konkretnom slučaju imao obavezu da dokaže postojanje ugovora o zajmu i iznose koji su pozajmljeni, a na tuženom je bila obaveza da pobija te činjenice.

U toku postupka tužilac nije dokazao odlučnu činjenicu da je postignuta saglasnost volja ugovornih strana za zaključenje ugovora o zajmu, odnosno nije dokazao da postoji dužničko-poverilački odnos u vezi naznačenog novca, jer to iz izvedenih dokaza ne proizlazi. Činjenica da je tužilac uplaćivao novac za porez koji je dugovao tuženi, davao novac advokatu tuženog i slao novac tuženom, ne vodi zaključku o postojanju ugovornog odnosa između stranaka. Izvedenim dokazima nije nesumnjivo utvrđeno da su navedeni novčani iznosi koje je tužilac uplaćivao i upućivao tuženom bili posebna imovina tužioca, a kod utvrđenog da su tuženom pomagale i majka (supruga tužioca u spornom periodu) i tetka, da je majka tuženog imala svoju zaradu, kao i da je bankovna kartica majke tuženog bila kod tužioca koji je podizao novac sa njenog računa, pri čemu ni jedan od saslušanih svedoka nije potvrdio da je navedeni novac predstavljao pozajmicu i da se tuženi obavezao da tužiocu vrati novac u iznosima koje navodi tužilac.

Neosnovano se revizijskim navodima osporava ocena iskaza parničnih stranaka i svedoka i ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Slobodna ocena dokaza znači vrednovanje dokaza na osnovu kojeg sud, po svom uverenju na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine, te na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Na raspravi pred drugostepenim sudom izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka, čitanjem pisanih dokaza i iskaza saslušanih svedoka, pa je na osnovu člana 8. ZPP drugostepeni sud imao mogućnost da izvrši njihovu ocenu, formirajući svoj zaključak i obrazlažući rezultate celokupnog postupka, kao i izneto uverenje. U skladu sa navedenim, drugostepeni sud je ocenio izvedene dokaze i svoju ocenu tih dokaza obrazložio, pa je na osnovu rezultata celokupnog postupka zaključio da potraživanje tužioca prema tuženom nije osnovano, jer tužilac nije dokazao da je novčane iznose, u visini opredeljenoj u tužbi, dao tuženom po osnovu ugovora o zajmu, te samim tim ne postoji ni obaveza tuženog na povraćaj tužbom traženih iznosa po tom osnovu.

Ni ostalim navodima revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost i zakonitost pobijane presude, budući da je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Pravilno je drugostepeni sud odlučio i o troškovima postupka na osnovu odredbi članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković