Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u obrazloženju nižestepenih presuda, poništen je sporazum o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište od 09.09.2011. godine, zaključen između parničih stranaka, u delu kojim je određena visina naknade za eksproprisano zemljište i obavezan je tuženi da tužiocu isplati razliku između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko građevinsko zemljište, utvrđenu iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke, u skladu sa Odlukom o kriterijumima i merilima za utvrđivanje i obračun naknade za uređivanje građevinskog zemljišta i zakupnine za zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini („Službeni glasnik Grada Vranja“, br. 26/2010). Ovo zbog toga što se predmetno zemljište u vreme eksproprijacije i zaključenja sporazuma u katastru vodilo kao poljoprivredno zemljište, iako je pre toga Generalnim urbanističkim planom Grada Vranja od 24.12.2009. godine, koji je objavljen u „Službenom glasniku Grada Vranja“, br.7 od 25.03.2010. godine, zemljište proglašeno za gradsko građevinsko zemljište u trećoj zoni, što je regulisano Odlukom Skupštine Grada Vranja broj 18 od 24.06.2011. godine, za koje je propisana naknada, ali prenamena zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko građevinsko, propustom nadležnih organa Grada Vranja, nije sporovedena u katastru nepokretnosti, usled čega je tužilac u vreme zaključenja sporazuma o naknadi bio u bitnoj zabludi u pogledu svojstva eksproprisanog zemljišta, u kontekstu pouzdanja u istinitost i potpunost podataka o zemljištu upisanih u katastru nepokretnosti.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljnost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. stav 1. i 3).

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 14.04.2014. godine, u kojoj je kao vrednost predmeta spora naveden iznos od 100.000,00 dinara. Podneskom od 14.06.2019. godine tužba je preinačena povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 3.119.820,00 dinara, o kojem je odlučeno prvostepenom presudom donetom 22.10.2019. godine. Drugostepena presuda doneta je 26.08.2020. godine. Na dan preinačenja tužbe, 1 evro je, prema srednjem kursu NBS, iznosio 117,9804 dinara, pa vrednost predmeta spora predstavlja dinarsku protivvrednost 26.443,54 evra.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić