Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju tužene. Troškove revizijskog postupka je tražila opredeljeno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, na osnovu člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je tokom 2006.godine radila u kozmetičkom salonu u ... čiji je vlasnik bila BB, koja je u to vreme bila u emotivnoj vezi sa VV, vlasnikom preduzeća ''GG'' iz ... . Zbog finansijskih problema, VV se dogovorio sa prijateljem DD, direktorom Filijale tužioca u ..., da će angažovati treće lice koje će podići kredit na svoje ime, dok će kredit on da otplaćuje. VV je potom tuženoj predložio da je zaposli na neodređeno vreme u njegovom preduzeću, da ona podigne kredit a da ga on otplaćuje. Tužena je pristala na taj dogovor zbog loše materijalne situacije u kojoj se nalazila i stalnog zaposlenja koje joj je obećano u preduzeću VV, pa je 25.08.2006. godine, u filijali tužilje u ..., podnela zahtev za odobravanje kredita. Uz zahtev je tužilji predala administrativnu zabranu preduzeća ''GG'' od 24.08.2006. godine, potvrdu da je zaposlena na neodređeno vreme i da je njena poslednja neto zarada iznosila 32.000,00 dinara, znajući pri tom da je dokumentacija koju podnosi lažna. Parnične stranke su zaključile ugovor o gotovinskom kreditu br. .. kojom je tužilja tuženoj odobrila kredit od 5.000 evra, od čega je njoj isplaćeno 4.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, dok je 1.000 evra ostalo u depozitu tužilje. Po izlasku iz banke, tužena je novac predala VV. Zbog navedenih radnji, odnosno lažnog prikazivanja činjenica radi dobijanja kredita, tužena je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Somboru K 1950/10 od 17.03.2011. godine, oglašena krivom za krivično delo neosnovnao dobijanje i korišćenje kredita i drugih pogodnosti iz člana 209. stav 1. Krivičnog zakonika, pa joj je izrečena uslovna osuda. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 5914/14 od 25.05.2015. godine, utvrđeno je da je ništav ugovor o kreditu koji su parnične stranke zaključile, a po kome je tužilji, 01.10.2006. godine na ime otplate prve rate uplaćeno 104,42 evra i 20.04.2007. godine 645,82 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje odbio i ukinuo u celosti rešenje o izvršenju, kojim je tužena obavezana da joj isplati predmetni iznos, pošto je našao da tužena nije pasivno legitimisana budući da iznos odobrenog kredita nije primila ona već VV. Po mišljenju prvostepenog suda, jedina veza tužene sa ugovorom o kreditu je njeno prividno svojstvo korisnika kredita koje je, utvrđenjem takvog ugovora ništavim, nestalo.

Drugostepeni sud je, pobijanim delom presude, preinačio prvostepenu presudu tako što je tuženu obavezao da tužilji isplati predmetni iznos, sa pripadajućom kamatom, na osnovu odredbe člana 104.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da se pravne posledice ništavosti ugovora prema ugovornim stranama ogledaju u tome što dolazi do restitucije, odnosno obaveze svake od ugovornih strana da vrati drugoj sve što je primila po osnovu takvog ugovora. Po mišljenju drugostepenog suda, činjenica da je tužena novac dobijen po osnovu ništavog ugovora o kreditu odmah predala trećem licu, ne može voditi njenom oslobođenju od obaveze da tužilji vrati ono što je od nje primila, sa kamatom od dana sticanja po odredbi člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužena nesavesna pošto je svesno lažno prikazala činjenice u svrhu zaključenja ugovora sa tužiljom, a za to je oglašena krivom, pravnosnažnom presudom krivičnog suda.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Posledica ništavosti ugovora propisana je odredbom člana 104.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što je, u tom slučaju, svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće ili ako se priroda onoga što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. Obim vraćanja stečenog po osnovu koji je otpao, propisan je u odredbi člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, tako što kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata i to, ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

U konkretnom slučaju, između parničnih stranaka je zaključen ništav ugovor o kreditu, a tužena je, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Somboru K 1950/10 od 17.03.2011. godine, oglašena krivom za krivično delo neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i drugih pogodnosti iz člana 209. stav 1. Krivičnog zakonika, što znači da je ona nesavestan sticalac, pa je dužna da tužilji vrati stečeno po osnovu ništavog kredita, sa kamatom od dana sticanja, kako je pravilno odlučio drugostepeni sud.

Navodima revizije tužene o tome da je ona sva novčana sredstva kredita predala direktoru ''GG'' VV, koji ju je čekao ispred banke i kome su bila namenjena novčana sredstva, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Tužilja je predmetni novčani iznos, odobren na ime kredita, isplatila tuženoj, pa je tužena dužna da taj iznos vrati tužilji, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. To što je tužena novac koji je dobila na ime kredita predala trećem licu (VV), nije od značaja, jer obavezu vraćanja stečenog ima ugovorna strana koja je novčani iznos, u ovom slučaju, stekla po osnovu ništavog pravnog posla, a to je tužena. Zbog toga, tužena neosnovano u reviziji pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1., 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka na ime sastava odgovora na reviziju i sudskih taksi, tužilji nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154.stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa je njen zahtev za naknadu tih troškova odbijen.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku .

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić