U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Staniša Stamenkov, advokat iz ..., protiv tuženih BB i VV, Selo ..., čiji je punomoćnik Radomir Ristić, advokat iz ... i GG iz ..., radi otklanjanja izvora opasnosti i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca AA i reviziji tuženih BB i VV, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž broj 2057/15 od 28.09.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 10.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž broj 2057/15 od 28.09.2016. godine.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž broj 2057/15 od 28.09.2016. godine u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž broj 2057/15 od 28.09.2016. godine u stavu drugom i četvrtom izreke.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž broj 2057/15 od 28.09.2016. godine u stavu petom izreke i u tom delu predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P broj 184/10 od 11.06.2015. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da su tuženi BB i VV, ispuštanjem fekalnih voda iz septičkih jama u svojim dvorištima, u više navrata tokom 2003. godine, dozvoljavali da ovakve zagađene vode slobodno teku iz navedenih prepunjenih jama, delom sa svojih placeva prema parceli tužioca broj kat.parc. broj .., list nepokretnosti .. KO ..., na način kako je bliže navedeno stavom prvim izreke prvostepene odluke, čime su stvorili opasnost od nastanka štete po parcelu i voćne zasade tužioca, te je naloženo tuženima da prestanu sa pražnjenjem septičkih jama na opisani način i da se ubuduće uzdržavaju od bilo kakvih sličnih radnji kojima bi se stvorila opasnost po parcelu i voćne zasade tužioca. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu, na ime nastale štete 2003. godine, zbog sušenja voćnih stabala, solidarno isplate iznos od 44.625,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno, na ime potrebnih radova, troškova materijala i troškova mera za izvršenje biohemijske sanacije, dekontaminacije i rekultivacije zemljišta sa njene parcele i privođenja zemljišta kulturi, po programu mera veštaka, solidarno isplate iznos od 1.556.400,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu, na ime novonastale štete zbog sušenja voćnih stabala, u periodu od podnošenja tužbe do dana veštačenja, solidarno isplati iznos od 7.970,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Stavom petim izreke, odlučeno je o troškovima postupka.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž broj 2057/15 od 28.09.2016. godine, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Vranju P broj 184/10 od 11.06.2015. godine, i utvrđeno je da su tuženi BB i VV, ispuštanjem fekalnih voda iz septičkih jama u svojim dvorištima, u više navrata tokom 2003. godine, dozvolili da ovakve zagađene vode slobodno otiču iz navedenih prepunjenih jama iz svojih parcela sa padom prema parceli tužioca , a na način kako je to bliže navedeno u izreci drugostepene odluke, i na taj način stvorili opasnost od nastanka štete po parcelu i voćne zasade tužioca, a od kojih zagađenih voda je došlo do sušenja voćnih zasada, te je naloženo tuženima da prestanu sa pražnjenjem septičkih jama na napred opisani način i da se ubuduće uzdržavaju od bilo kakvih sličnih radnji kojima bi se stvorila opasnost po parcelu i voćne zasade tužioca. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da na ime nastale štete 2003. godine, zbog sušenja voćnih stabala na parceli tužioca, solidarno isplate iznos od 7.970,00 dinara sa pripadajućom kamatom, dok se u preostalom delu preko dosuđenog do traženog iznosa od 44.625,00 dinara, to jest za iznos od 36.655,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, tužbeni zahtev po ovom osnovu odbija kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu, na ime potrebnih radova, troškova materijala i troškova mera za izvršenje biohemijske sanacije, dekontaminacije i rekultivacije zemljišta tužioca i privođenje zemljišta kulturi, solidarno isplate iznos od 235.170,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, dok se tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 1.556.400,00 dinara, to jest za iznos od 1.321.230,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, odbija kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu, na ime novonastale štete zbog sušenja voćnih stabala u periodu od podnošenja tužbe do dana veštačenja, solidarno isplate iznos od 7.970,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom petim izreke, tuženi BB i VV, obavezani su da tužiocu na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 62.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate i to solidarno sa tuženim GG do iznosa od 61.900,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Protiv drugostepene presude, reviziju su izjavile obe parnične stranke i to tužilac pobijajući drugostepenu odluku u stavu prvom, drugom, četvrtom i petom izreke, a tuženi u celini.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) pa je našao da je revizija tuženih neosnovana u delu u kojem je odlučeno o glavnoj stvari, da je revizija tužioca nedozvoljena u delu u kom se istom pobija stav prvi izreke drugostepene odluke, kao i da je ista neosnovana u preostalom delu, kao i da su revizije parničnih stranaka osnovane u delu u kom se osporava odluka o troškovima parničnog postupka.

Prema obrazloženju prvostepene odluke, nakon sprovedenog dokaznog postupka, utvrđeno je da su tuženi, u više navrata tokom 2003. godine, svoje septičke jame koje su bespravno izgradili praznili tako što su putem izbacivali fekalnu vodu iz njih preko prostora između njihovih kuća u imovinu tužioca na katastarskoj parceli broj .., list nepokretnosti .. KO .., na koji način su tužiocu pričinili štetu na voćkama i zemljištu na toj parceli. Utvrđujući visinu prouzrokovane štete na ovaj način, prvostepeni sud je odredio veštačenje od strane sudskih veštaka DD, ĐĐ i EE, te je utvrdio da je došlo do kontaminacije celokupne parcele i do zagađenja zemljišta na dubini od 60cm, tako da je potrebna totalna zamena zemljišta na dubini od 40cm, zajedno sa dezinfekcijom koju treba obaviti krečenim mlekom, pre dovoženja novog humusnog sloja zemljišta, a za koje radove je potrebno izdvojiti iznos od 549.120,00 dinara. Takođe, novčana protivvrednost uništenih stabala šljive iznosi ukupno 52.595,00 dinara, od čega su tri rodna stabla šljive, jedna kalemljena sadnica bili uništeni na dan podnošenja tužbe i njihova novčana protivvrednost iznosi 7.970,00 dinara, dok je nakon podnošenja tužbe, a do dana veštačenja, šteta nastala i na još 11 stabala šljiva, čija novčana protivvrednost iznosi 44.625,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 5. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa i člana 156., 185., 189. i 190 Zakona o obligacionim odnosima, doneo odluku kao u izreci prvostepene presude.

Nalazeći da je prvostepena presuda zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, Apelacioni sud je održao raspravu, te nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Prema obrazloženju drugostepene odluke, na osnovu izvedenih dokaza utvrđeno je da je došlo do ispuštanja fekalnih voda iz septičkih jama tuženih i da je istim zahvaćen deo parcele tužioca u površini od 500m2, da su se fekalne vode zadržavale na delu parcele tužioca i da je time stvorena opasnost od nastanka štete. Polazeći od navedenog, drugostepeni sud je stavom prvim izreke drugostepene odluke, a na osnovu člana 5. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa i člana 156. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio prema tuženima BB i VV, da su na opisani način stvorili opasnost od nastanka štete na parceli tužioca, da je od zagađenih voda došlo do sušenja voćnih stabala, iz kog razloga je naloženo tuženima da prestanu sa pražnjenjem septičkih jama na navedeni način i da se ubuduće uzdržavaju od takvih i sličnih radnji. Takođe, prema oceni drugostepenog suda, tužilac ima pravo na naknadu štete koja je prouzrokovana izlivanjem otpadnih voda sa parcela tuženih, a sve u smislu odredbe članova 154., 155., 189. i 190. Zakona o obligacionim odnosima, iz kog razloga su tuženi obavezani da tužiocu naknade ovakvo pretrpljenu štetu, pri čemu se Apelacioni sud u obrazloženju svoje odluke rukovodio nalazima i mišljenjima sudskih veštaka i kretao u okviru granica tužbenog zahteva tužioca. Kada je u pitanju šteta nastala u 2003. godini, shodno nalazu veštaka poljoprivredne struke DD od 07.05.2013. godine, Apelacioni sud je tužene obavezao na isplatu iznosa od 7.970,00 dinara, dok je u preostalom delu, do traženog iznosa od 44.625,00 dinara, tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Takođe, na osnovu izjašnjenja sudskog veštaka poljoprivredne struke ĐĐ od 23.05.2016. godine, utvrđeno je da ukupni troškovi rekultivacije zemljišta i privođenje kulturi parcele tužioca iznose 235.170,00 dinara. Kako je po ovom osnovu tražena isplata iznosa od 1.556.400,00 dinara, to je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen i tuženi su obavezani na isplatu iznosa od 235.170,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana veštačenja, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca po ovom osnovu odbijen kao neosnovan. Polazeći od nalaza i mišljenja sudskog veštaka poljoprivredne struke DD od 08.05.2012. godine, drugostepeni sud je utvrdio da novonastala šteta zbog sušenja voćnih stabala, kao posledica prethodnog zagađenja zemljišta na parceli tužioca, iznosi 44.625,00 dinara. Međutim, kako je tužbenim zahtevom tužioca, po ovom osnovu, tražena naknada štete u iznosu od 7.970,00 dinara, to je Apelacioni sud, krećući se u granicama tužbenog zahteva, obavezao tuženima na isplatu ovog iznosa i to solidarno sa tuženim GG, u odnosu na kog je presuda Opštinskog suda u Vranju P broj 2467/03 od 12.02.2008. godine postala pravnosnažna.

Odluku o troškovima postupka, Apelacioni sud je doneo na taj način što je prethodno utvrdio troškove spora koji pripadaju tužiocu, a s obzirom na to da je tužilac uspela u prvostepenom postupku, zatim je utvrdio troškove koji pripadaju tuženima, s obzirom da su isti delimično uspeli u drugostepenom postupku, nakon čega je izvršio prebijanje ovako priznatih troškova parničnog postupka, te je obaveza tužene da tužiocu isplate iznos od 62.600,00 dinara sa pripadajućom kamatom.

Pravilna je odluka drugostepenog suda u delu u kom je odlučeno o glavnoj stvari.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su u postupku pred drugostepenim sudom učinjene bitne povrede odredbi parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 67. tačka 6. ZPP, kao ni bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP za koju se u reviziji pozivaju tuženi.

Zakonom o osnovama svojinsko pravnih odnosa, članom 5. stavom 1., propisano je da je vlasnik nepokretnosti dužan da se pri korišćenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti kojima se otežava korišćenje drugih nepoketnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, potresa, buke, oticanja otpadnih voda i sl.) preko mera koja je uobičajna s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike, ili kojima se prouzrokuje znatnija šteta.

Kod činjenice da je nesumnjivo utvrđeno da je uzrok kontaminacije zemljišta tužioca i uništenje biljnih sorti nastao kao posledica neadekvatnog pražnjenja sadržaja iz septičkih jama tuženih, to je pravilna primena citirane odredbe nalagala obavezivanje tuženih da prestanu sa pražnjenjem septičkih jama na način koji dovodi do odlivanja sadržaja septičkih jama na parcelu tužioca i zabranjivanje tuženima da se ubuduće uzdržavaju od bilo kakvih sličnih radnji.

Osim toga, tuženi su, prema odredbama članova 154., 155., 189. i 190. Zakona o obligacionim odnosima u obavezi da tužiocu nadoknade štetu koju je pretrpela usled ovakvog prethodno opisanog njihovog postupanja. Visina štete, u konkretnom slučaju, utvrđena je na osnovu više obavljenih veštačenja, te nakon što se veštak poljoprivredne struke ĐĐ izjasnio o visini štete uzimajući u obzir agrohemijske analize izvršene od strane ŽŽ, a koje su analize date na osnovu uzoraka uzetih sa četiri pojedinačna mesta i dve različite dubine zemljišta. U tom smislu, revizijski navod tuženih da je sudskog veštaka ĐĐ bilo potrebno izuzeti iz ovog predmeta, jer je pokazao očiglednu pristrasnost prilikom veštačenja u korist tužioca, te da je u tom smislu drugostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 67. Zakona o parničnom postupku, nije osnovan. Ovo iz razloga što je sudski veštak ĐĐ svoj nalaz i mišljenje dao uzimajući u obzir odgovarajuće agrohemijske analize koje je u ovom konkretnom slučaju bilo potrebno preduzeti kako bi se u potpunosti utvrdio stepen kontaminacije zemljišta tužioca, pri čemu je u potpunosti i na argumentovan način odgovorio na sve primedbe stranaka. Nezadovoljstvo parničnih stranaka rezultatom veštačenja ne može predstavljati razlog za izuzeće sudskog veštaka.

Nadalje, suprotno navodima revizije tužioca, drugostepeni sud je pravilno postupio kada je doneo odluku o visini štete nastale 2003. godine, kao i odluku o visini štete nastale nakon podnošenja tužbe do dana veštačenja. Naime, tužilac je svoj zahtev za naknadu štete opredelio po tri različita osnova: zahtev za naknadu štete nastale 2003. godine na iznos od 44.625,00 dinara; zahtev za naknadu novonastale štete zbog naknadnog sušenja stabala na iznos od 7.970,00 dinara i zahtev za naknadu štete na ime potrebnih radova, troškova materijala i mera za izvršenja biohemijske sanacije, dekontaminacije i rekultivacije zemljita na iznos od 1.556.400,00 dinara. U tom smislu, kako je tužilac na ime naknade štete nastale 2003. godine potraživao iznos od 44.625,00 dinara, to je, u ovom delu, njegov zahtev pravilnom primenom materijalnog prava odbijen preko dosuđenog iznosa od 7.970,00 dinara, a sve s obzirom na visinu štete nastale po ovom osnovu, utvrđene od strane sudskog veštaka. Sa druge strane, kada je u pitanju zahtev za naknadu štete nastale zbog naknadnog sušenja stabala (a koja je od strane sudskog veštaka procenjena na iznos od 44.695,00 dinara) odredba člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku, nalagala je sudu da se u postupku odlučivanja kreće u granicama tužbenog zahteva, pa je pravilno sud postupio kada je tužiocu dosudio upravo iznos koji je potraživan po ovom osnovu, to jest iznos od 7.970,00 dinara, bez obzira na visinu pretrpljene štete po ovom osnovu.

Imajući iznete razloge u vidu, odlučeno je kao u stavu drugom i trećem revizijske odluke primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Odluku kao u stavu prvom izreke, ovaj sud je doneo primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP. Naime, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilac nema pravni interes za podnošenje revizije protiv odluke sadržane u stavu prvom izreke drugostepene presude. Ovo iz razloga što je stavom prvim izreke usvojen tužbeni zahtev tužioca u ovom delu i to upravo na način kako je to traženo preciziranim podneskom od 27.05.2015. godine, uz jedinu razliku što je umesto reči „dozvoljavali“ upotrebljena reč „dozvolili“ a što ni u kom slučaju ne menja suštinu i sadržinu stava prvog izreke odluke. Pitanje da li je bilo razloga za ukidanje prvostepene odluke u ovom delu (s obzirom na to da je ista u stavu prvom izreke identična kao i odluka drugostepenog suda) ne menja ništa u pogledu zaključka da tužilac nema pravni interes da pobija odluku kojom je njen tužbeni zahtev usvojen.

Revizijski navod kojim se ukazuje na to da je o zahtevu koji se tiče otklanjanja izvora opasnosti, štete zbog sušenja voćnih stabala 2003. godine i troškova biohemijske sanacije zemljišta i njegove dekontaminacije, pravnosnažno odlučeno presudom Oštinskog suda u Vranju P broj 2461/03 od 12.02.2008. godine, nije osnovan, s obzirom na to da je pomenuta presuda u odnosu na tužene BB i VV, u ovom delu ukinuta rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž broj 716/08 od 17.03.2009. godine.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je uz pogrešnu primenu odredbe članova 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Prema odredbi člana 153. Zakona o parničnom postupku, osnovni kriterijum kojim se sud mora rukovoditi prilikom donošenja odluke o troškovima postupka jeste uspeh parničnih stranaka u sporu. U ovom konkretnom slučaju, u parničnom postupku je uspeo tužilac, a činjenica da je njegov zahtev delimično usvojen, imajući u vidu prirodu samog spora, može uticati isključivo na to koji će tarifni razdel tarifnog broja 13 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata biti primenjen. Drugim rečima, pravilna primena članova 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, nalagala je sudu da tužiocu prizna sve opredeljene troškove koji su bili nužni i neophodni za vođenje ovog spora, ali prema visini dosuđene naknade štete. Takođe, ukoliko je drugostepeni sud smatrao da, pored prethodno navedenog, tužilac ima obavezu da tuženom naknadi određene troškove, tada ne postoji mogućnost da se vrši prebijanje iznosa dosuđenih na ime naknade troškova postupka, već je to isključivo stvar volje parničnih stranaka.

Shodno iznetom, odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke ove odluke primenom odredbe člana 416. stav 2. u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić