Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 26.03.2013. godine u svojstvu parnične stranke prisustvovao ročištu pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, kada ga je sudija udaljila iz sudnice zbog ometanja toka postupka. Nakon završetka ročišta, tužilac je sa svojim advokatom Svetlanom Lalatović stajao ispred zgrade suda, kada su ga tuženi u svojstvu pravosudnih stražara, postupajući po nalogu sudije da zadrži tužioca dok ne dođe policija, zadržali i zatražili da se tužilac vrati u zgradu suda, nakon čega je tužilac bez prinude u pratnji tuženih uveden u službenu prostoriju suda, a zatim ga je policija privela u policijsku stanicu, o čemu su policijski službenici sačinili službenu belešku. Prema sadržini navedene službene beleške, dana 26.03.2013. godine održavano je suđenje u kabinetu 311. u zgradi Prvog osnovnog suda u Beogradu, a postupajući sudija je pozvala radnike sudskog obezbeđenja jer je tužilac remetio suđenje, zbog čega mu je izrekla novčanu kaznu a kako je nastavio sa istim ponašanjem udaljen je iz sudnice. Punomoćnik stranke u tom postupku sačekao je policiju i izjavio da ga je tužilac fizički napao i da mu je pretio, a povodom ovog događaja protiv tužioca je pokrenut prekršajni postupak. Presudom Prekršajnog suda u Beogradu od 09.02.2015. godine tužilac je oslobođen krivice da je dana 26.03.2013. godine u Prvom osnovnom sudu u Beogradu narušavao javni red i mir tako što je ometao suđenje, kao i da je istog dana narušavao javni red i mir u holu suda tako što je napao punomoćnika suprotne strane. Iz obrazloženja navedene presude proizilazi da je tužilac oslobođen krivice za navedene prekršaje jer nije dokazano da je učinio prekršaje koji su mu stavljeni na teret.

Nižestepenim presudama odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obavežu da mu naknade nematerijalnu štetu zbog povrede ugleda u iznosu od 300.000,00 dinara, na ime povrede časti 300.000,00 dinara i na ime zabrane diskriminacije 300.000,00 dinara. Po oceni nižestepenih sudova, tužilac nije dokazao da su tuženi službenim radnjama koje su preduzeli kao pravosudni stražari, ili bilo kojim drugim radnjama prouzrokovali tužiocu nematerijalnu štetu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u nižestepenim presudama je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su u konkretnom slučaju tuženi kao pravosudni stražari preduzimali sve radnje u skladu sa Pravilnikom o pravosudnoj straži („Službeni glasnik RS“ 91/2005 ... 33/2011) i čl. 84. stav 1. i 91. Sudskog poslovnika, kao i u skladu sa čl. 77., 78., 79. i 80. Zakona o uređenju sudova, pa ponašanjem prema tužiocu kritičnom prilikom nisu povredili njegovu čast i ugled. Naime, u postupku je utvrđeno da su tuženi u okviru svojih službenih ovlašćenja kao pravosudnih stražara i postupajući po nalogu sudije zadržali tužioca dok ne dođe policija i bez ikakve prinude postupali prilikom njegovog vraćanja u zgradu suda, što je učinjeno bez povrede časti i ugleda tužioca. Zato u preduzetim službenim radnjama tuženih nema nezakonitog i nepravilnog rada, a pravilan je i zaključak drugostepenog suda da pravosudna straža funkcioniše u okviru državnog organa, pa bi odgovornost za eventualnu štetu u smislu člana 172. stav 1. ZOO bila na državi. Kritičnom prilikom takođe ponašanje prema tužiocu nije bilo diskriminatorsko, u smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije, jer tužilac nije dokazao da je nekom radnjom ili propuštanjem stavljen u nepovoljniji položaj zbog nekog ličnog svojstva, od strane tuženih kao pravosudne straže, u odnosu na druga lica.

Navodima revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zapravo se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđenog činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može podneti, prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić