Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 410/23 od 27.09.2023. godine žalba tuženog je odbijena, prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka potvrđena, a odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u usvajajućem delu tužbenog zahteva, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac AA je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“ br. 72/11...10/23) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su tužioci suvlasnici sa po ½ dela parcele .. upisane u ln br. .. KO Petrovaradin, koja po vrsti predstavlja gradsko građevinsko zemljište, a u listu nepokretnosti je upisana kao vinograd I klase, ukupne površine 3384m2. Tužilja BB je vlasnik 1/1 kat.parc.br. .. upisane u ln br. .. KO Sremska Kamenica, na kojoj je istaknut objekat površine 19m2, koji prema faktičkom stanju ne postoji. Navedena parcela je po vrsti zemljište u građevinskom području ukupne površine od 315m2. Navedene parcele tužioci su stekli nasleđem iza smrti svojih roditelja, koji su početkom 70-ih godina prošlog veka kupili navedene parcele i koristili ih kao voćnjak, gde se nalazila i vinogradarska kućica od 19m2, a koja je tokom 90-ih godina prošlog veka srušena, a zemljište zapušteno.

Deo parcele br. .. KO Petrovaradin i cela parcela br. .. KO Sremska Kamenica su prvi put predviđene za površine javne namene Regulacionim planom „Mišeluk II“ („Sl. list Grada Novog Sada“ br. 19/01 i 12/03). Prema Planu detaljne regulacije „Mišeluk II“ („Sl. list Grada Novog Sada“ br. 26/17) parcela .. KO Petrovaradin je u južnom delu predviđena za javnu površinu – saobraćajnicu u površini od 306m2 (9,04% parcele), a preostala površina od 3.078m2 (90,96%) predviđena je za višeporodično stanovanje. Ova parcela se u krajnjem južnom delu koristi kao deo zemljanog puta u površini od 40m2, dok je preostali deo parcele prekriven žbunastom vegetacijom.

Parcela br. .. KO Sremska Kamenica je namenjena za javnu površinu-regulaciju ulice, u svom severoistočnom delu koristi se kao zemljani put u površini od 52m2 (16,51%), dok je preostali deo parcele u površini od 263m2 (83,49%) obrastao gustom vegetacijom.

Navedeni lokalitet, prema informaciji o lokaciji, infrastrukturno nije opremljen, ali je njihovo uvođenje predviđeno planskim aktima. U pogledu energetske i elektronske infrastrukture postoji ulična elektroenergetska i gasna instalacija, kao i ulična mreža elektronskih komunikacija. Tržišna vrednost navedenih parcela iznosi 21.000,00 dinara po 1m2, prema nalazu i mišljenju veštaka, a prema proceni Poreske uprave tržišna vrednost parcele .. iznosi 5.080,39 dinara po 1m2.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženi povredio pravo tužilaca na imovinu i obavezali ga na isplatu tržišne vrednosti zemljišta i utvrdili pravo javne svojine tuženog na tim nepokretnostima. Ovu odluku sudovi su zasnovali na odredbi člana 58. Ustava Republike Srbije člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini.

Prema stanovištu nižestepenih sudova planska dokumentacija je u konkretnom slučaju imala značaj početnog koraka u procesu oduzimanja imovine, odnosno značaj kontrole upotrebe imovine i smanjenu mogućnost da se njome raspolaže u dužem vremenskom periodu (21 godinu od donošenja prvog planskog akta) u kom zemljište nije prevedeno planskoj nameni. Takvo mešanje tuženog u prava tužilaca na mirno uživanje imovine je, prema stanovištu nižestepenih sudova,nesrazmerno jer nije postignuta pravična ravnoteža između opšteg i privatnog interesa, a tužioci usled izostanka naknade, nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornih pravnih sredstava trpe prekomerni teret. Zato su, zaključujući da tužioci ne mogu da raspolažu svojom imovinom zbog ograničenja koje u praksi postoje, sudovi dosudili naknadu u visini tržišne vrednosti njihovih nepokretnosti, sa obrazloženjem da se na taj način postiže ravnoteža između pojedinačnog i opšteg interesa, odnosno srazmernost u ograničenju prava nastalog kao posledica nečinjenja organa tuženog.

Prema oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, što ima za posledicu i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Pre svega, nižestepeni sudovi su načinom na koji su presudili u ovom sporu izvršili eksproprijaciju nepokretnosti u svojini tužilaca, preuzimajući na sebe nadležnost Vlade Republike Srbije da utvrdi javni interes za eksproprijaciju i organa uprave da odluči o eksproprijaciji.

Odredbom člana 58. Ustava Repbulike Srbije zajamčeno je pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i propisano da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, a samo zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine.

Odredba člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Državi je dopušteno da primenjuje zakone koje smatra potrebnim kako bi regulisala korišćenje imovine. Tako regulisana korišćenja ili upotrebe imovine mora biti u skladu sa opštim interesom ili da bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni.

U konkretnom slučaju, tužioci nisu faktički lišeni svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktom nisu sprečeni da svoju imovinu drže, koriste je i njome raspolažu u granicama određenim zakonom, u smislu člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Postojanje planskog akta kojim je predviđeno da će na zemljištu tužilaca biti izgrađeni javni objekti-ulice je uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanjem planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizicije. Pravo države i jedinica lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije sporno sa stanovišta zakona i vrši se u opštem interesu. Međutim, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu, uz izostanak njihove ponovne ocene u razumnim intervalima nakon donošenja, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja.

Povredu prava na mirno uživanje imovine u sličnoj situaciji (izdata dozvola za eksproprijaciju u periodu od 1971. do 1979. godine i zabrana gradnje na zemljištu od 1968. do 1980. godine) utvrđena je u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske. U označenoj presudi izražen je stav da dozvola za eksproprijaciju nije uticala na pravo vlasnika da koriste svoju imovinu i njome raspolažu, ali da je u praksi znatno smanjila mogućnost vršenja tog prava i uticala na samu suštinu prava svojine, jer je omogućavala gradskim vlastima da sprovedu zakonitu eksproprijaciju kad god to smatraju svrsishodnim, usled čega je pravo podnosilaca predstavke postalo nesigurno, a isti značaj su imale i mere zabrane gradnje. S tim u vezi sud je zaključio da su mere zabrane gradnje predstavljale kontrolu upotrebe imovine i da su podnosioci predstavke snosili nesrazmerno veliki teret koji bi bio opravdan samo u slučaju da im je pružena mogućnost da traže skraćenje roka važenja dozvola ili zahtevaju naknadu štete. Slično kao u označenom predmetu, Evropski sud za ljudska prava je odlučio i u slučajevima Matos e Silva. LDA i drugi protiv Portugalije (presuda od 16.09.1996. godine) i Ellia SRL protiv Italije (presuda od 02.08.2001. godine), kada je utvrdio da nije došlo do faktičke eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali da je donošenjem akata javne vlasti kojim je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanjem urbanističkog plana kojim je bilo predviđena gradnja parka, uz zabranu gradnje na tom zemljištu došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda (13 i 26 godina), a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom i oni trpeli prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

U smislu navedenog, prema oceni Vrhovnog suda, tužiocima se ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti njihovih nepokretnosti. Takva naknada dosuđuje se samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj, jer planski akti nisu sprovedeni i zemljište tužilaca nije faktički privedeno planskoj nameni bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog.

Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije iz člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i u smislu stavova izraženih u navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može biti povređeno pravo vlasnika na mirno uživanje imovine i u slučaju kada aktivnosti države ne idu toliko daleko da vlasnika liše svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu. Da li je vlasniku u takvom slučaju povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada pravo na naknadu i u kojoj visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji je način imovinu koristio do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način mu je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen. Ove činjenice, kao i visinu štete koju eventualno trpe zbog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuju tužioci u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

U konkretnom slučaju zemljište tužilaca je zapušteno, obraslo gustom vegetacijom, a jednim delom se koristi kao deo zemljanog puta. Tužioci ističu da se ograničenje u vršenju svojinskih ovlašćenja na spornim parcelama ogleda u zabrani gradnje bilo kakvih objekata na delovima parcelama koje su namenjene za javne površine, a ekonomski nisu opravdani čak ni pomoćni, montažni ili privremeni objekti, jer bi takva gradnja bila nezakonita i ne bi postojala mogućnost legalizacije izgrađenih objekata. Na tržištu nepokretnosti ove parcele su nekonkurentne jer delom nisu podobne za gradnju i niko ne želi da kupi zemljište namenjeno za javnu površinu. U prilog tih tvrdnji tužioci ne nude dokaze, osim svojih iskaza. Stoga, ove činjenice nisu dovoljne za zaključak da je zbog postojanja planskih rešenja pravo svojine tužilaca u toj meri ograničeno da vodi obavezi javne vlasti da tužiocima isplati tržišnu vrednost nepokretnosti za površinu koja nije faktički privedena planiranoj nameni.

Iz navedenih razloga, obe nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, radi pravilne primene materijalnog prava, upotpuniti činjenično stanje tako što će utvrditi na koji način su sporne nepokretnosti korišćene do i nakon donošenja planskog akta, koji ne onemogućava tužioce da nepokretnosti drže i da se njima koriste, niti dokazuje da su onemogućeni ili da je smanjena mogućnost raspolaganja imovinom isključivo iz razloga što je ista obuhvaćena planskim aktom, zbog čega trpe štetu u određenoj visini.

Odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog ishoda spora, kao i odluka o naknadi tužiocima za pribavljanje pismene dokumentacije radi vođenja ovog spora, zbog čega je prvostepena presuda ukinuta i u tom delu.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, u smislu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković