Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... i 10/23 - drugi zakon), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. ovog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o naknadi nematerijalne štete. Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. ZPP. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni potreba novog tumačenja prava u pogledu primene odredbe članova 154, 173. 174. 192. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, a kod utvrđenja da je tužilac pretrpeo povredu prilikom pada u kanal koji se nalazi u sastavu kompleksa vojno medicinskog centra „Šivara“, koji je u vlasništvu tužene. Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneli odluku u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Nižestepene presude ne odstupaju od dosadašnje prakse ni u pogledu osnova odgovornosti tužene, niti u pogledu dosuđenih iznosa naknade tužiocu. Revizijom tužene osporava se ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP. Uz reviziju nisu priložene presude u kojima je drugačije odlučivano o istovetnim ili sličnim situacijama, ali i da ima sličnog identiteta ne bi se moglo zaključiti da se radi o različitoj sudskoj praksi, budući da visina naknade nematerijalne štete zavisi od od utvrđenog činjeničnog stanja i okolnosti konkretnog slučaja.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 441. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi naknade nematerijalne štete podneta je 13.12.2018. godine, i precizirana podneskom od 20.03.2020. godine, a označena vrednost predmeta spora je 200.000,00dinara. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 140.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to i revizija tužene nije dozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković