Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1327/23 od 22.06.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 90/22 od 16.03.2023. godine u pobijanom usvajajućem delu za naknadu za faktički eksproprisanu parcelu .. KO Veternik (deo stava drugog izreke) i u delu odluke o troškovima (stav šesti izreke) preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade za faktičku eksproprijaciju parcele .. KO Veternik preko iznosa od 9.666.537,84 dinara do dosuđenog iznosa od 13.750.409,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na razliku ovih iznosa počev od 16.03.2023. godine do isplate i tako što je obaveza tuženog na naknadu troškova parničnog postupka snižena na iznos od 473.430,00 dinara, dok je u preostalom pobijanom usvajajućem, nepreinačenom delu prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da naknadi tuženom troškove žalbenog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara.

Dopunskom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1327/23 od 07.09.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Novom Sadu P 90/22 od 16.03.2023. godine u pobijanom usvajajućem delu za upis prava svojine tuženog na parceli .. KO Veternik (stav treći izreke), tako što je obavezan tuženi da u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude o svom trošku u evidenciji Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Novi Sad I izvrši upis prava javne svojine u 3747/17364 delova parcele .. upisane u list nepokretnosti .. KO Veternik, dok je preko navedenog dela pa do traženih 5330/17364 delova tužbeni zahtev odbijen. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova podneska od 18.07.2023. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu obe stranke su blagovremeno izjavile revizije - tužilja zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja zahteva u postupku pred drugostepenim sudom, a tužena iz svih zakonskih razloga. Tužilja je revizijom pobijala i dopunsku drugostepenu presudu.

Odlučujući o izjavljenim revizijama u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje osnovana i da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijama stranaka se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se, pod uslovima iz člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP, taj pravni lek može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u katastru nepokretnosti upisana kao suvlasnica sa udelom od 5330/17634 delova parcele .., površine od 2.314 m2 i sa udelom od 4782/11993 delova parcele .., površine 282 m2, koje se nalaze u KO Veternik. Označene parcele nastale su deobom parcele .., površine od 1 hektara 19 ari 93 m2, koju su kupili tužiljini roditelji i njene delove prodavali u periodu od 1993. do 1995. godine. Tužilja je pravo svojine na predmetnim parcelama stekla nasleđivanjem. Planskim dokumentima obe parcele predviđene su za saobraćajnu i javnu površinu – parcela .. kao deo ulice ..., a parcela .. kao deo ulice ... u naseljenom mestu Veternik. Parcela .. je faktički privedena planskoj nameni u delu površine 1.626 m2 i sa tom površinom čini sastavni deo ... ulice. Njen preostali deo funkcionalno se koristi kao delovi susednih parcela – ograđenih dvorišta sa porodičnim stambenim objektima na neparnoj strani te ulice. Parcela .. je faktički celom površinom u sastavu ulice ... . Tržišna vrednost zemljišta je 19.358,64 dinara po 1 m2 i za parcelu .. površine 2.314 m2 iznosi 44.795.892,96 dinara (za deo površine 1.626 m2 iznosi 31.477.148,64 dinara), a za parcelu .. površine 282 m2 iznosi 5.459.136,48 dinara. Tužilji, srazmerno njenom suvlasničkom udelu na navedenim parcelama, pripada naknada za parcelu .. u iznosu od 2.176.735,65 dinara, a za parcelu .. (celu površinu) u iznosu od 13.750.409,44 dinara, odnosno za deo u površini od 1.626 m2 u iznosu od 9.662.128,67 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, koje se revizijom tuženog ne dovodi u sumnju, prvostepeni sud je obavezao tuženog da isplati tužilji naknadu za faktički eksproprisano zemljište i da o svom trošku upiše pravo javne svojine na parcelama .. i .. KO Veternik, sa idealnim udelima koji odgovaraju suvlasničkim udelima tužilje. Po stanovištu tog suda, tužilji pripada naknada za zemljište u visini njegove tržišne vrednosti – iznosima koji odgovaraju njenim suvlasničkim udelima, jer je privođenjem zemljišta planskoj nameni bez sprovedenog postupka njenog oduzimanja izvršena povreda njenog prava na imovinu. Zbog toga je u celosti usvojio tužbeni zahtev, smatrajući da tužilji pripada pravo na naknadu i za deo parcele .. KO Veternik koji se ne koristi kao ulica, već kao deo dvorišta susednih parcela u svojini trećih lica, jer je ona onemogućena da svoja svojinska prava vrši na željeni način, s obzirom da je i ta površina označene parcele planirana za javnu namenu.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište nižestepenog suda o pravu tužilje na naknadu za zemljište, zasnovano na povredi njenog prava na imovinu u smislu člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju i člana 58. Ustava Republike Srbije, ali je smatrao da je naknada za suvlasnički udeo na parceli .. KO Veternik pripada samo za površinu od 1.626 m2 koja je faktički privedena planskoj nameni, a ne i za preostali deo te parcele koji se koristi kao delovi dvorišta susednih parcela. Iz tih razloga je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je obavezan tuženi na isplatu naknade za označenu parcelu preko iznosa od 9.666.537,84 dinara i u delu kojom je odlučeno o upisu prava javne svojine tuženog na toj parceli.

Po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani revizijski navodi tuženog da je u ovom sporu pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Predmetne parcele na kojima je tužilja suvlasnik su planskim aktom određene za javnu površinu, u smislu člana 2. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 72/09 ... 52/21). One su to i faktički jer se koriste kao delovi ulica – javnih puteva u naselju Veternik koje saobraćajno povezuju delove tog naselja (član 2. tačka 7. Zakona o putevima). One su bez sprovedenog postupka oduzimanja zemljišta koje je planskim aktom predviđeno za dobro u opštoj upotrebi u smislu člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 sa kasnijim izmenama i dopunama), privedene planskoj nameni – parcela .. celom, a parcela .. delom svoje površine. Na taj način sprovedena je faktička eksproprijacija koja i nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni ili drugi javni objekti, iako ne postoji rešenje o oduzimanju zemljišta, kojom je tužilja lišena prava susvojine na zemljištu koje čine delovi dve ulice u Veterniku. Prema članu 10. stav 10. Zakona o javnoj svojini, ulice su dobra u opštoj upotrebi i u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalaze, jer predmetne ulice nisu deo auto-puta ili državnog puta I i II reda.

Sledstveno izloženom, tužilji pripada pravo na naknadu za predmetne parcele u visini njihove tržišne vrednosti, što je u skladu sa članom 58. stav 2. Ustava Republike Srbije kojim je propisano da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Naknada se određuje u visini tržišne vrednosti građevinskog zemljišta jer su obe parcele u katastru nepokretnosti upisane kao zemljište u građevinskom području, a obveznik njene isplate je tuženi kao titular prava javne svojine na ulicama u čijem sastavu su označene parcele sa određenom površinom.

Tužilji, po stanovištu revizijskog suda, pripada pravo na naknadu za njen suvlasnički udeo na celoj parceli .. KO Veternik, a ne samo za onu površinu koja je faktički privedena planskoj nameni. U odnosu na preostali deo označene parcele, koji je planskim aktom takođe predviđen za javnu površinu – saobraćajnicu, ograničeno je tužiljino pravo na mirno uživanje imovine jer je smanjena mogućnost njegovog raspolaganja, imajući u vidu na planiranu namenu te površine i činjenicu da je u većem delu toj nameni parcela i privedena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom, a na osnovu člana 416. stav 1. istog Zakona kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužilja je u celosti uspela u ovom sporu i zato ima pravo na naknadu troškova za sastav predloga za dopunu drugostepene presude u iznosu od 45.000,00 dinara jer je reč o nužnom trošku (član 356. stav 1. u vezi člana 385. stav 1. ZPP), sastav revizije u iznosu od 112.500,00 dinara, podneska – dopune revizije u iznosu od 45.000,00 dinara i sudskih taksi za reviziju u iznosu od 658.472,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 987.708,00 dinara. Na dosuđene troškove postupka tuženi je dužan platiti zateznu kamatu za slučaj docnje, u smislu člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, počev od izvršnosti presude do isplate.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić