Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Danijele Nikolić, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Stefanović advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Visoki savet sudstva, Privredni sud u Leskovcu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr 63/19 od 26.03.2019. godine, u sednici veća održanoj 04.03.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužilje.

UKIDAJU SE presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr 63/19 od 26.03.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1 43/18 od 16.10.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr1 43/18 od 16.10.2018. godine, u prvom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tužena obaveže da joj, na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 69/10, isplati iznos od 167.182,22 dinara priznat od strane stečajnog sudije Privrednog suda u Leskovcu sa zakonskom zateznom kamatom od 08.07.2011. godine do isplate, kao neosnovan. U drugom stavu izreke obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr 63/19 od 26.03.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se i na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je našao da je osnovan predlog da se o posebnoj reviziji odlučuje, jer su uz reviziju dostavljene odluke sudova u kojima je na drugačiji način odlučivano u istovetnim sporovima, a postoji i pravni zaključak Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravosnažnih sudskih odluka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i našao da je revizija tužilje osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St 6/7 od 20.02.2017. godine, usvojen je prigovor tužilje radi ubrzanja postupka i utvrđeno da joj je u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu St 69/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućim stečajnim sudijama da preduzmu sve mere kako bi se stečajni postupak okončao u najkraćem roku. Takođe je tužilji u postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu St 69/2010, zaključkom od 08.07.2011. godine, priznato potraživanje u ukupnom iznosu od 167.182,22 dinara i isto je svrstano u treći isplatni red.

Po stanovištu prvostepenog suda tužiljino potraživanje materijalne štete u visini priznatog potraživanja u stečaju nije osnovano. Prvostepeni sud je stanovišta da nema odgovornosti tužene za štetu jer tužilja nije dokazala postojanje štete pošto stečaj nije okončan, pa postoji mogućnost namirenja tužilje u tom postupku. Osim toga, po stanovištu ovoga suda, tužilja nije dokazala uzročnu vezu između postupanja Privrednog suda u Leskovcu, kod koga se vodi stečajni postupak i nastupanja štete. Tužilja nije iskoristila pravo da prinudnim putem pre stečaja naplati svoje potraživanje od poslodavca kao izvršnog dužnika. Samo postojanje odluke o utvrđivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku pred tim sudom nije dovoljno za uspostavljanje uzročno-posledične veze kao osnova za odgovornost tužene.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu iz razloga što je prihvatio stanovište prvostepenog suda da tužilja nije po odredbama Zakona o obligacionim odnosima dokazala odgovornost tužene za spornu štetu, niti samu visinu štete. Stoga su po oceni ovoga suda pravilno primenje odredbe člana 172. u vezi sa članovima 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Osnovan je revizijski navod da se izraženo stanovište nižestepenih sudova ne može prihvatiti. Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je naknada imovinske štete po odredbi člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku koji je stupio na snagu 01.01.2016. godine. Tom odredbom je propisano pravo stranke na tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Takođe je propisano da u tom postupku sud, pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacionim odnosima, primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, kao i da je odgovornost države za imovinsku štetu objektivna.

Zaključkom Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine utvrđena je odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Obrazloženjem zaključka se ukazuje da prema praksi ESLJP za odgovornost države po navedenom osnovu nije od uticaja da li je stečaj okončan, jer za isplaćeno potraživanje bivšim zaposlenima država stupa u stečaj preduzeća sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom i u stečaju ostvaruje deo iznosa srazmeran mogućnostima stečajne mase. Takođe je ukazano da se država oslobađa odgovornosti u situaciji ako zaposleni ima pravosnažnu presudu za svoje nenamireno potraživanje po osnovu zarada u postupku okončanom pre otvaranja stečajnog postupka, a nije pokretao postupak prinudnog izvršenja, niti je prijavio potraživanje u stečaju.

Saglasno navedenom ustavnom jemstvu prava na imovinu iz člana 58. i ustanovljenoj opštoj obaveznosti sudskih odluka, Republika Srbija po osnovu objektivne odgovornosti odgovara za štetu koju je pretrpeo bivši zaposleni koji je imao pravosnažnu sudsku odluku o potraživanju iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom i koji je potraživanje po njoj prijavio u stečajnom postupku i isto mu priznato u delu koji nije naplatio sve pod uslovom da mu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju tužilja je imala pravosnažnu presudu za potraživanje iz radnog odnosa pre otvaranja postupka stečaja i prijavila je potraživanje u stečaju koje joj je priznato u utuženom iznosu. Takođe je utvrđena povreda prava tužilje na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja nad bivšim poslodavcem, stečajnim dužnikom Tekstilnom industrijom „TIG“AD iz Grdelice.

Stoga su nižestepeni sudovi pogrešno ocenili da tužilja nije dokazala uzročno-posledičnu vezu između nenamirenog potraživanja i povrede prava na suđenje u razumnom roku. Obzirom da nižestepeni sudovi nisu prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu primenili merila za ocenu suđenja u razumnom roku kako je propisano članom 31. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ni utvrdili visinu nenamirenog potraživanja tužilje na dan presuđenja, nižestepene presude su ukinute primenom člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupajući po primedbama iz ovog rešenja utvrditi sve relevantne činjenice i ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

Predsednik veća-sudija,

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić