Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno podneo reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka je tražio.

Odlučujući o izuzetnoj dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), na čiju primenu upućuje član 506. stav 2. istog Zakona, s obzirom da je posle stupanja na snagu navedenog zakona prvostepena presuda bila ukidana i predmet vraćen na ponovno suđenje, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da nema razloga za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnospravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti ove revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio odlučivanje o reviziji tužioca kao posebnoj reviziji, imajući u vidu da zahtev za isplatu naknade štete iz ugovornog odnosa zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, da li je svaka od ugovornih strana ispunjavala svoju obavezu preuzetu zaključenim ugovorima, ili to nije činila, ili je učinila u pretežnom delu, od čega zavisi odlučivanje o svakom konkretnom tužbenom zahtevu. Revizija je usmerena na razrešenje činjeničnog pitanja predmeta spora i tumačenje odredbi materijalnog prava u pogledu odgovornosti tuženog za naknadu štete. Nižestepeni sudovi su u predmetnoj parnici cenili pravnu prirodu jednostranog raskida svih ugovora o poslovnoj saradnji zaključenih između stranaka od strane tuženog i postojanje uzročne veze između raskida ugovora i nemogućnosti ostvarenja prihoda od prinosa duvana i premije u 2006. godini, kao osnova za traženu naknadu štete, pa su na osnovu konkretnih činjenica, primenom relevantnih odredbi materijalnog prava iz članova 132. stav 1, 154, 155, 189. stav 3, 266. i 269. Zakona o obligacionim odnosima, odlučili o tužbenom zahtevu. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje u pobijanoj presudi, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da nema potrebe za novim tumačenjem odredaba Zakona o obligacionim odnosima u vezi odlučivanja o tužbenom zahtevu u ovoj parnici, niti za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa. Rešenja Vrhovnog kasacionog suda i Apelacionog suda u Nišu, na koje se tužilac poziva u reviziji, ne predstavljaju pravnosnažne sudske odluke kojima je meritorno odlučeno o postavljenim tužbenim zahtevima, niti je u njima izražen drugačiji stav od onog koji su sudovi zauzeli u ovom sporu. Takođe, odluka Ustavnog suda Už 5985/2012 od 24.04.2015. godine, priložena uz reviziju, ne ukazuje na postojanje drugačije sudske prakse jer nije doneta povodom spora u istoj ili sličnoj činjenično pravnoj situaciji kao u ovoj parnici.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari za isplatu novčanog potraživanja u iznosu od 740.664,00 dinara, podneta je 31.12.2008. godine, o čemu je odlučeno pravnosnažnom drugostepenom presudom.

Imajući u vidu da se u ovom imovinskopravnom sporu radi o novčanom potraživanju koje je ispod graničnog iznosa propisanog citiranom zakonskom odredbom za dozvoljenost revizije, to revizija tužioca u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. nije dozvoljena.

Sa izloženog, a na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tuženom ne pripadaju troškovi povodom sastavljanja odgovora na reviziju, s obzirom da ti troškovi nisu bili potrebni radi vođenja parnice, shodno članu 154. stav 1. ZPP, pa je na osnovu člana 165.stav 1. istog zakona, odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić