Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, osiguranik tužioca AA se 07.07.2009. godine (u vreme dok je bio angažovan kao radnik u Privrednom društvu „BB“ DOO ...) povredio ispred prostora – magacina koji je korišćen od strane tuženog po osnovu ugovora o zakupu od 03.05.2006. godine. Iz zapisnika Inspektora za rad – Odsek inspekcije rada za Pomoravski upravni okrug u Jagodini od 20.07.2009. godine, utvrđeno je da je (protiv izdatim aktima „Elektrosrbija“ DOO Kraljevo i Građevinske inspekcije Ćuprija) investitor pri izgradnji objekta odstupio od građevinske linije i objekat izgradio na nepropisnom rastojanju od provodnika postojećeg dalekovoda, da se tako izgrađeni magacin koristi bez upotrebne dozvole, te da se nezgoda dogodila na mestu gde rastojanje između provodnika do zgrade nije propisno izgrađeno, kao i da se nezgoda dogodila jer radnik AA nije od strane tuženog upozoren na opasna mesta, odnosno na mere bezbednosti koje mora da primeni i nije usmeren na bezbedne zone za kretanje, iako takva mesta postoje. Rešenjem tužioca od 23.01.2012. godine AA je utvrđeno pravo na invalidsku penziju, a rešenjem od 03.12.2012. godine utvrđena je novčana naknada za telesno oštećenje.

Presudom Prekršajnog suda u Jagodini, Odeljenje u Ćupriji Pr 1022/10 od 14.04.2011. godine pravno lice „Italprofil“ DOO Beograd i fizičko lice Zoran Stamenković odgovorno lice u pravnom licu, oglašeni su krivim za nezgodu koja se dogodila 07.07.2009. godine neposredno ispred magacina preduzeća „Italprofil“ DOO, jer ni pravno lice, a ni odgovorno lice u pravnom licu nisu upozorili oštećenog AA na opasna mesta, te su učinili prekršaj iz člana 70. stav 1. tačka 4. i stav 3. Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu. Utvrđeno je i da je vođen postupak po tužbi ovde tužioca protiv ovde tuženog, radi naknade štete, te da je presudom Privrednog suda u Kragujevcu P 657/11 od 08.05.2012. godine (koja je postala pravnosnažna 25.07.2013. godine) obavezan tuženi da tužiocu isplati odgovarajuće novčane iznose, a utvrđeno je da postoji doprinos tužiočevog osiguranika AA nastanku povrede od 40%. Pred Osnovnim sudom u Paraćinu, Sudska jedinica Ćuprija vođen je postupak, po tužbi tužioca AA iz ... protiv tuženog „..“ DOO ..., radi naknade nematerijalne i materijalne štete, zbog zadobijenih povreda 07.07.2009. godine u poslovnom prostoru preduzeća „Italprofil“ DOO Beograd, a presudom Osnovnog suda u Paraćinu, Sudska jedinica Ćuprija P 721/11 delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, dok je navedena presuda delimično potvrđena, a delimično preinačena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1141/14 od 22.01.2015. godine. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina potraživanja tužioca imajući u vidu utvrđeni doprinos AA nastanku nezgode od 40%.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca ocenivši da tuženi nije pasivno legitimisan, jer je predmet ugovora o zakupu br. .../... bila garaža – objekat br. ... površine 300 m2 i pravo prolaza saobraćajnicom do ulice bez ikakvog zadržavanja, te da predmet zakupa nije bio prolaz, betonirani deo ispred pomenutog objekta, a koji nije ni upisan na ime tuženog, pri čemu je imao u vidu činjenicu da je AA, kao oštećeni, u vreme povređivanja bio u radnom odnosu kod pravnog lica „BB“ DOO ..., zbog čega je po mišljenju prvostepenog suda prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog osnovan. Međutim, drugostepeni sud je ocenio da je tuženi pasivno legitimisan budući da se nezgoda dogodila neposredno ispred magacina koji je koristio tuženi, te da tuženi nije postupio u skladu sa članom 31. Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 5. stav 1. tačka 1. i 7. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Sl. glasnik RS“, br. 101/05) propisano je da pravo na bezbednost i zdravlje na radu imaju zaposleni i lica koja se zateknu u radnoj okolini, radi obavljanja određenih poslova ako je o njihovom prisustvu upoznat poslodavac. Prema stavu 2. istog člana, bezbednost i zdravlje na radu licima iz stava 1. tač. 1), 2), 4) i 7) ovog člana obezbeđuje poslodavac. Oredbom člana 31. stav 1. istog zakona, propisano da je poslodavac dužan što je moguće pre da svako lice, koje se po bilo kom osnovu nalazi u radnoj okolini, upozori na opasna mesta ili na štetnosti po zdravlje koje se javljaju u tehnološkom procesu, odnosno na mere bezbednosti koje mora da primeni, i da ga usmeri na bezbedne zone za kretanje, a prema stavu 2. istog člana poslodavac je dužan da vidno obeleži i istakne oznake za bezbednost i/ili zdravlje radi obaveštavanja i informisanja zaposlenih o rizicima u tehnološkom procesu, pravcima kretanja i dozvoljenim mestima zadržavanja kao i o merama za sprečavanje ili otklanjanje rizika.

Saglasno navedenom, poslodavac je dužan da sva lica koja se nalaze u radnoj okolini radi obavljanja određenih poslova, i sa čijim prisustvom je upoznat, upozori na opasna mesta odnosno na mere bezbednosti koje mora da primeni i da ga usmeri na bezbedne zone za kretanje, između ostalog i isticanjem odgovarajućih oznaka. U konkretnom slučaju, tužilac tužbenim zahtevom traži da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati ukupno 635.180,52 dinara sa pripadajućom kamatom, budući da je nepostupanje tuženog u smislu člana 31. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, kao i radnika tuženog – odgovornog lica kod tuženog, neposredno jedan od uzroka povređivanja tužiočevog osiguranika. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da postoji odgovornost tuženog jer se nezgoda dogodila ispred ulaza u magacin koji je korišćen od strane tuženog po osnovu ugovora o zakupu od 03.05.2006. godine i koji pripada objektu koji je izgrađen na nepropisnom rastojanju od energetskog voda. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je ulaz ispred magacina koji je koristio tuženi, u konkretnom slučaju predstavljao opasno mesto (jer rastojanje između provodnika do zgrade nije propisno izgrađeno) gde se i dogodila nezgoda, te da to opasno mesto tuženi nije obezbedio u smislu odredbe člana 31. Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu, jer radnik AA (osiguranik tužioca) nije od strane preduzeća „Italprofil“ DOO Beograd upozoren na opasna mesta, odnosno na mere bezbednosti koje mora da primeni i nije usmeren na bezbedne zone za kretanje, iako je utvrđeno da takva mesta postoje. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tuženi pasivno legitimisan za učešće u ovom sporu.

Neosnovan je navod revizije da se osiguranik tužioca nalazio u radnom odnosu kod DOO „BB“ iz ... a ne kod tuženog, te da poslodavac osiguranika tužioca može biti jedino i isključivo odgovoran jer je deo magacina koristio za skladištenje svoje robe. Naime, nepostupanje tuženog u smislu člana 31. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, kao i radnika tuženog – odgovornog lica kod tuženog, jedan je od uzroka povređivanja tužiočevog osiguranika, odnosno oštećenog kao trećeg lica, što tužiocu daje pravo da od tuženog potražuje predmetnu naknadu štete u smislu odredbe člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi je bio dužan da svako lice, koje se po bilo kom osnovu nalazi u njegovoj radnoj okolini upozori na opasna mesta, odnosno na mere bezbednosti koje mora da primeni i da ga usmeri na bezbedne zone za kretanje, pa je shodno navedenom po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da je bez značaja činjenica da osiguranik tužioca nije bio u radnom odnosu kod tuženog, te da tokom postupka tuženi nije dokazao da je radnik Dragan Đorđević kritičnom prilikom bio upozoren od strane tuženog na opasna mesta, odnosno na mere bezbednosti koje mora da primeni i tom prilikom nije usmeren na bezbedne zone za kretanje, iako takva mesta u radnom prostoru tuženog postoje. Imajući u vidu navedeno pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić