Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Tomislav Stanković, advokat iz ..., protiv tuženih BB vlasništvo VV iz ..., i GG iz ..., koje sve zastupa punomoćnik Radosalav Tadić, advokat iz ..., radi iseljenja i predaje u državinu, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2935/16 od 16.01.2017. godine, u sednici veća održanoj 10.07.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2935/16 od 16.01.2017. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Ubu P 2798/12 od 02.02.2016. godine, stavom prvim odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi isele sa svim licima i stvarima iz poslovnog prostora – lokala koji se nalazi u ... i gleda na ulicu ... br. .. u prizemlju koji gleda na ulicu ..., a nalazi se na desnoj strani stambeno-poslovnog prostora gledano iz ove ulice, ukupne površine 37,67 m2, a koji se sastoji od kasapnice površine 19,40 m2, prostorije za preradu mesa površine 5,90 m2, kompresorske stanice površine 1,80 m2, komora površine 4,32 m2, predprostora površine 2,32 m2, prostorije za umivanje površine 2,35 m2, i mokrog čvora površine 1,5 m2, kao neosnovan. Stavom dva izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obavežu da na ime naknade za korišćenje poslovnog prostora od lokala solidarno isplate tužiocu iznos od 900.000,00 dinara, sa kamatom od dana presuđenja pa dok onačne isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 328.350,00 dinara u roku od 15 dana od prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2935/16 od 16.01.2017. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Ubu P 2798/12 od 02.02.2016. godine i u stav 1. izreke obavezani su tuženi da se sa svim licima i stvarima isele iz poslovnog prostora – lokala koji se nalazi u ..., u ulici ... br. .., u prizemlju, koji gleda na ulicu ... i nalazi se na desnoj strani stambeno-poslovnog prostora gledano iz ove ulice, koji se sastoji od kasapnice, prostorije za preradu mesa, kompresorske stanice, komore, predprostora, prostorije za umivanje i mokrog čvora i obavezani su tuženi BB sa sedištem u ..., VV iz ... i GG iz ... da na ime naknade za korišćenje poslovnog prostora opisanog lokala tužiocu AA isplate iznos od 900.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 02.02.2016. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude. Stavom 2. izreke obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 506.833,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu presude.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stana, pogrešne primene materijalnog prava i odluke o parničnim troškovima.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženih osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi GG i sada pok. otac tužioca DD su 1986. godine zaključili usmeni sporazum po kome je tuženi GG pozajmio novac pok. DD za kupovinu kuće na ..., koja je kasnije srušena. Na tom mestu otac tužioca je sagradio nov objekat – poslovni prostostor u ulici ... br. .. sa dva lokala, kafanom i kasapnicom. Prema zaključenom sporazumu od 1987. godine, obzirom da otac tužioca nije imao da vrati celokupni novac ovde tuženom GG (vratio mu je samo deo novca), postignut je dogovor da tuženi koristi deo poslovnog objekta – lokal koji je predmet tužbenog zahteva bez naknade. Saglasli su se da tuženi u lokalu radi sve do svoje penzije nakon čega će lokal predati tužiocu, odnosno sinu pok. DD. Nakon smrti sada pok. DD, njegovu celokupnu imovinu, a imeđu ostalog i sporni lokal nasledila je supruga ĐĐ, majka tužioca. ĐĐ je 01.04.1997. godine u svojstvu zakupodavca sa tuženim GG, kao zakupcem zaključila ugovor o zakupu, koji je za predmet imao spornu poslovnu prostoriju. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme počev od 01.04.1997. godine, a radi obavljanja mesarske delatnosti tuženog GG. Članom 3. ugovora predviđeno je da su se strane saglasile da zakupac neće ni nadalje plaćati zakupninu za predmetni poslovni prostor, s obzirom na nerešene imovinske odnose zakupca i pravnog prethodnika zakupodavca, sada pok. DD, koji će problem naknadno rešiti posebnim ugovorom. Ovim ugovorom je konstatovano da je predmetna poslovna prostorija u državini zakupca od 04.12.1987. godine. ĐĐ je dana 17.04.2004. godine uputila otkaz ugovora o zakupu tuženom GG, zbog neplaćanja zakupnine, zbog nerešenih dužničko-poverilačkih odnosa, koji se nastali između zakupca sada pok. DD, a u kom je navedeno da je zbog korišćenja poslovnog prostora od 04.12.1987. godine isplaćen dug koji je imao sada pok. DD prema zakupcu GG. Tužilac je dana 15.09.2009. godine u svojstvu poklonoprimca zaključio ugovor o poklonu sa svojom majkom ĐĐ. Ugovor je overen pod brojem Ov ../2009 na osnovu koga je ĐĐ svome sinu poklonila sporni lokal. Tuženi GG je 2008. godine otišao u penziju, a potom je registrovana radnja BB na tuženu VV, koja je nastavila da koristi sporni lokal. Veštačenjem veštaka građevinske struke utvrđeno je da je površina lokala 35,05 m2, a veštačenjem putem veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđeno je da je ukupan iznos zakupnine za period od 15.09.2009. godine (kada je zaključen ugovor o poklonu) do dana davanja nalaza i mišljenja 12.11.2018. godine u visini od 2.728.261,90 dinara u neto iznosu.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev imajući u vidu činjenicu da tužilac, a ni njegovi pravni prethodnici nisu vratili pozajmljeni novac GG, bez obzira na činjenicu što je isti otišao u penziju, ne znači da isti nije mogao nakon toga da predmetni lokal izda u podzakup, jer to omogućava odredba člana 586. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac niti je isticao, niti je dokazao da je ugovorena zabrana izdavanja lokala pod zakup, a sve u pogledu osnova za korišćenje lokala od strane prvotuženog i drugotužene, pa je stoga tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je nakon otvorene rasprave i utvrđenja činjeničnog stanja na bazi izvedenih dokaza pred tim sudom, ocenom svih izvedenih dokaza preinačio presudu Osnovnog suda u Ubu P 2798/12 od 02.02.2016. godine i odlučio kao u stavu izreke presude tog suda Gž 2935/16 od 16.01.2017. godine.

Zaključak drugostepenog suda zasniva se na činjenici da je dana 17.06.2004. godine sada pokojna ĐĐ dala otkaz ugovora o zakupu tuženom GG zbog neplaćanja zakupnine, a otkazom ugovora o zakupu otpao je osnov tuženog za korišćenje spornog lokala. Zakup je prestao otkazom, te saglasno članu 585. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zakupljenu stvar tuženi je dužan da vrati. Iz toga proizilazi da VV koristi sporni prostor bez ikakvog pravnog osnova. Ona je u sporni prostor ušla nakon odlaska GG u penziju koji ju je uveo u posed lokala, a za šta nije imao ovlašćenje, s obzirom da je sam bio u obavezi da se tada (nakon odlaska u penziju) iseli. Drugostepeni sud nalazi da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da je postojanje poverilačko-dužničkog odnosa tuženog GG i pravnog prethodnika tužioca osnov za korišćenje spornog lokala. Eventualno postojanje duga pokojnog DD prema tuženom GG ne predstavlja osnov za sticanje bilo kakvog prava na spornom prostoru, a time ni osnov za korišćenje spornog lokala. GG je mogao da traži naplatu svog potraživanja u ostavinskom postupku, a tu zakonsku mogućnost nije koristio. Shodno članu 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa tužilac ima pravo da traži da mu se lokal preda u državinu, a shodno stavu 2. naznačenog člana dokazano je da se predmetni lokal nalazi u državini tuženih. Pri tome, drugostepeni sud nalazi da iako je obavljeno veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnost visine zakupnine korišćenja spornog lokala, da je tužilac u prvostepenom postupku tražio iznos od 900.000,00 dinara, a kako se pred drugostepenim sudom ne može preinačavati postavljeni tužbeni zahtev, to je sud usvojio tužbeni zahtev tužioca na iznos od 900.000,00 dinara, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav zaključak drugostepenog suda ne može se prihvatiti kao pravilan. Naime, drugostepeni sud je pošao od činjenice da je odnos između ovde tuženog GG i oca tužioca čist odnos obligaciono-pravne prirode, te da ukoliko otac tužioca sada pok. DD nije vratio pozajmljeni iznos novca tuženom, isti je mogao da to ostvaruje u ostavinskom postupku podnošenjem tužbe radi duga. Pri tome, apelacioni sud nije cenio činjenicu da je nakon pozajmljivanja tog novca ipak došlo do postizanja dogovora između sada pok. DD i ovde tuženog GG vezano za korišćenje lokala, a na ime otplate pozajmljenog novca. Dogovor je bio da se lokal koristi dok isti ne ode u penziju, što je sadržano i u ugovoru koji je nakon smrti pok. DD, GG zaključio sa njegovom suprugom – majkom ovde tužioca. U toku postupka drugostepeni sud je obavio i veštačenje od strane veštaka ekonomsko finansijske struke na okolnost visine zakupnine korišćenja naznačenog lokala.

Pri svemu tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je apelacioni sud pošao od pogrešne primene materijalnog prava što je za posledicu imalo i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što je ishodovalo donošenje nezakonite odluke. Naime, apelacioni sud je trebalo da ima u vidu činjenicu da je ugovor koji je zaključen sa pokojnim DD i ovde tuženim GG rezultirao iz duga koji je pokojni DD imao prema GG, te da je praktično postignut dogovor, da se korišćenjem lokala kroz neplaćanje zakupnine otplaćuje naznačeni dug. Iako je obavljeno veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, apelacioni sud nije zatražio od veštaka da se izjasni da li je obzirom na visinu duga koja je ostala nevraćena od sada pok. DD, kroz neplaćanje zakupnine i utvrđivanje visine zakupnine po mesečnim iznosima otplaćen dug bez obzira što je tuženi GG otišao u penziju. Smisao zaključenog ugovora o zakupu jeste da se vrati pozajmljeni iznos novca i u suštini to prestavlja cilj dogovora. Ukoliko je kroz vremenski period korišćenja lokala predmetni dug otplaćen u celosti, onda bi se moglo govoriti da tužilac ima osnova da traži iseljenje tuženih iz predmetnog lokala i eventualno da traži da mu se plati određena zakupnina nakon utvrđenja da li je ranije vraćen pozajmljeni iznos novca kroz korišćenje lokala bez plaćanja zakupnine.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno uvrđeno, to je odluka apelacionog suda morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku apelacioni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog kasacionog suda, zatražiće od veštaka ekonomsko-finansijske struke da kroz dopunsko veštačenje pojasni da li je za vremenski period korišćenja lokala od strane tuženog GG i nakon toga i drugih lica kojima je lokal dao u podzakup, isplaćen pozajmljeni iznos novca u celosti ili ne, i pravilnom primenom materijalnog prava odlučiti o tužbenom zahtevu.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić