Presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr 64/19 od 23.05.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odlučuje na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14), radi ujednačavanja sudske prakse u vezi sa pravom na naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju Zaključkom o listi potraživanja Privrednog suda u Leskovcu St 69/10 od 08.07.2011. godine, tužilji su priznata prijavljena potraživanja u ukupnom iznosu od 167.182,22 dinara, koja su svrstana u treći isplatni red. Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St 2184/2016 od 22.11.2016. godine, usvojen je prigovor tužilje kao predlagača i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St 69/2010 i naloženo postupajućem sudiji da preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak što pre okončao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužilja nema pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku u visini priznatog novčanog potraživanja, jer nije dokazala uzročno posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i pretpljene materijalne štete, budući da stečajni postupak nije okončan pa postoji realno očekivanje da će tužilja kao stečajni poverilac naplatiti svoje priznato potraživanje, pri čemu tužilja nije dokazala da je pre prijave potraživanja u stečajnom postupku pokretala izvršni postupak protiv izvršnog dužnika radi naplate svog potraživanja.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda osnovano se izjavljenom revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tužilja je podnela tužbu na osnovu člana 31. Zakona o zašititi prava na suđenje u razumnom roku. Imovinska šteta koju tužilja potražuje u konkretnom slučaju, po visini odgovara njenom nenamirenom novčanom potraživanju iz radnog odnosa koje je prema utvrđenom činjeničnom stanju u Zaključku o listi potraživanja Privrednog suda u Leskovcu St 69/2010 od 08.07.2011. godine, priznato u iznosu od ukupno 167.182,22 dinara i svrstano u treći isplatni red. Reč je o tužbi za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, koja se podnosi protiv Republike Srbije u roku od godinu dana od dana kada je stranka stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1. navedenog zakona). U postupku po toj tužbi, pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, primenjuju se i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. navedenog zakona, a odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (član 31. stav 2. i 3. navedenog zakona).

Prema ustaljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, tužena država odgovara za dugove preduzeća sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom u odnosu na novčana potraživanja iz radnog odnosa do visine nenamirenih potraživanja bivših zaposlenih u postupku stečaja u iznosu njihovog, u stečaju utvrđenog potraživanja (Marinković protiv Srbije – Predstavka broj 5353/11). Važno je ukazati da i po praksi Ustavnog suda RS propust suda da namiri potraživanje priznato u stečajnom postupku protiv dužnika sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava RS, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Už 4541/2017 od 24.01.2019. godine). Osim toga za odgovornost države po navedenom osnovu nije od uticaja da li je nad poslodavcem okončan stečajni postupak jer je u svojim odlukama ESLJP utvrđivao obavezu države i dok je stečajni postupak još uvek trajao, a u slučajevima kada bivši zaposleni ima pravnosnažnu presudu za svoje neizmireno potraživanje po osnovu zarada protiv društvenog preduzeća, on samo treba da podnese predlog za izvršenje te presude nadležnom sudu ili u slučaju postupka likvidacije ili stečaja, da protiv dužnika prijavi svoje zahteve upravi dužnika (Nikolić i drugi protiv Srbije – Predstavka broj 9235/11, stav 20).

Imajući u vidu navedeno, tužilja koja je svoje neizmireno potraživanje po osnovu zarada prijavila u stečajnom postupku (priznato Zaključkom o listi potraživanja) i kojoj je pravnosnažnim rešenjem utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u tom stečajnom postupku (pravnosnažno rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4 St 2184/2016 od 22.11.2016. godine), po odredbi člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ima pravo na naknadu imovinske štete u navedenom iznosu sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe u smislu člana 277. stav 1. i 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Zahtev tužilje za kamatu na iznos glavnog duga od dana 08.07.2011. godine (kada je potraživanje utvrđeno Zaključkom o listi potraživanja) do podnošenja tužbe je neosnovan, jer stranka stiče pravo da podnese tužbu za naknadu imovinske štete u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, pa tužena dolazi u docnju u smislu člana 324. stav 2. ZOO, podnošenjem tužbe za naknadu imovinske štete.

Tužilja je delimično uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 2, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav tužbe u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara i jednom odloženom 4.500,00 dinara, za sastav žalbe i revizije po 12.000,00 dinara, sve prema važećoj AT. Troškovi za sastav jednog podneska nisu priznati, jer nisu bili potrebni za vođenje parnice budući da je tužilja navode i dokaze priložene uz taj podnesak mogla da istakne i priloži uz tužbu, dok zahtev za troškove povodom sudske takse nije priznat, jer na ročištu za glavnu raspravu kada je ista zaključena nije istaknut, a u žalbi i reviziji nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu članova 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić