Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi razmatranja pravnih pitanja od interesa za ostvarenje ravnopravnosti korisnika finansijskih usluga, kao i radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 03.11.2017. godine zaključile ugovor o kreditu kojim je tužena banka odobrila tužiocu nenamenski gotovinski kredit u iznosu od 600.000,00 dinara sa rokom vraćanja u 60 mesečnih rata i efektivnom kamatnom stopom od 10,16% na godišnjem nivou. Članom 2. stav 2.1. alineja 4. ugovora je utvrđeno da administrativni troškovi banke iznose 17.700,00 dinara, jednokratni su i plativi na dan puštanja kredita u tečaj. U ugovoru nije navedeno od čega se ovi troškovi sastoje, a tužilac ih je platio 03.11.2017. godine. Alinejom 5. istog člana je utvrđeno da se drugi troškovi sastoje od troškova za osnovni izveštaj kreditnog biroa u iznosu od 246,00 dinara, menice u iznosu od 50,00 dinara i osiguranja života u iznosu od u iznosu od 8.198,10 dinara. Takođe je i ove troškove tužilac platio 03.11.2017. godine. Sastavni deo zaključenog ugovora bili su i obavezni elementi ugovora, kao i plan otplate kredita. Prethodnog dana stranke su potpisale obrazac ponude tužene banke koji je sadržao i odeljak „Vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi)“, gde su navedeni svi troškovi - po osnovu izveštaja kreditnog biroa, menice, osiguranja, kao i administrativni troškovi banke (bez navođenja od čega se ovi troškovi sastoje).

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je osporena odredba ugovora o kreditu u suprotnosti sa načelima savesnosti i poštenja, odnosno jednake vrednosti uzajamnih davanja predviđenih članovima 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima, ali i odredbama članova 46. i 47. istog zakona jer troškovi obrade kredita i način njihovog obračuna nisu jasno definisani, pa je tužiocu tako ostao nepoznat mehanizam njihovog obračuna i on doveden u neravnopravan položaj u odnosu na tuženog koji je, na osnovu unapred pripremljenog teksta ugovora na čiju sadržinu nije mogao uticati, odredio iznos tih troškova. Po nalaženju tog suda, tuženi ima pravo na naplatu troškova ali samo pod uslovom da je njegova ponuda sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita tako da tužilac - korisnik kredita ni jednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč, odnosno iz čega se isti sastoje. Iz tih razloga prvostepeni sud je, primenom člana 103. stav 1. i člana 105. stav 1. u vezi sa članovima 104. stav 1, 210. i 214. istog zakona obavezao tuženog na vraćanje iznosa primljenog po osnovu ništavne ugovorne odredbe sa zakonskom zateznom kamatom.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, ugovor o kreditu koji su stranke zaključile i drugi akti koji su mu uručeni - plan otplate kredita i obavezni elementi ugovora, sadržali su jasne i nedvosmislene podatke o obavezi tužioca i visini svih troškova sa čim se on saglasio potpisivanjem ugovora i prijemom drugih navedenih akata, pa zato nije bio u zabludi u pogledu te obaveze niti postoje razlozi za ništavost predmetne ugovorne odredbe. Osporena ugovorna odredba, prema stanovištu drugostepenog suda, nije u suprotnosti sa načelima savesnosti i poštenja, odnosno jednake vrednosti uzajamnih davanja, jer se tuženi kretao u granicama načela slobode ugovaranja, a tužilac je imao mogućnost da odbije zaključenje ugovora sa tuženim i eventualno odabere drugu poslovnu banku, odnosno da ugovaranjem jednokratne naknade za obradu kredita i puštanja kredita u tečaj tuženi za sebe nije ugovorio nesrazmernu korist.

Pravno stanovište drugostepenog suda ne prihvata Vrhovni kasacioni sud, jer smatra da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koje treba da odredi pristup i ponašanje tužene banke kao davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. Zakona o obligacionim odnosima koja obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog pristupa. Ugovor o kreditu je po pravilu ugovor po pristupu, ali i kod takvih ugovora sloboda ugovaranja nije u potpunosti isključena jer su visina kredita, rokovi i način vraćanja pa i sredstva obezbeđenja rezultat pregovora i ugovaranja. Upravo zato, korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduženja. Ukoliko su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravilnih ugovornih odredbi na štetu korisnika kredita i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz članova 12, 15. i 16. Zakona o obligacionim odnosima, isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovornih odredbi.

Pojam ugovora o kreditu, njegova forma i sdržina, otkaz davaoca kredita i odustanak od ugovora kao i vraćanje kredita pre roka uređeni su odredbama članova 1065-1068 Zakona o obligacionim odnosima. Tim odredbama nisu bliže uređena ostala prava i obaveze ugovornih strana, pa ni pravo banke da od korisnika kredita naplati troškove koje je povodom zaključenja ugovora o kreditu imala ili koji mogu nastati u toku realizacije ugovora, ali to pravo nije ni isključeno.

Zakonom o bankama („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 107/05) propisano je da banka, pored ostalog, može obavljati i kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita). Tim zakonom nije bliže propisana sadržina ugovora o kreditu, niti su propisana prava i obaveze banke i klijenta, ali iz člana 42. tog zakona proizilazi da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja koje je banka dužna da istakne u svojim prostorijama na vidnom mestu, najkasnije 15 dana pre njihove primene. Prema članu 43. navedenog zakona, Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Narodna banka Srbije je 30.06.2006. godine donela Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 57/06) koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine i važila je u vreme kada su stranke u ovom sporu zaključile ugovor o kreditu. Prema tački 5. ove odluke, ponuda banke koja se odnosi na depozite koje banka prima, odnosno na kredite koje banka odobrava, treba da jasno i nedvosmisleno sadrži i podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, koji u ponudi treba da budu navedeni i iskazani tako da klijenta ni jednog trenutka ne dovede u zabludu u pogledu bilo kog elementa tih podataka. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope odnose se na visinu nominalne kamatne stope, iznos naknada i troškova koje banka obračunava u postupku odobravanja kredita i iznos naknada i troškova koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o kreditu.

Iz izloženog sledi da banka ima pravo na naplatu troškova i naknadu bankarskih usluga i da zato odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava, ali pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o tim troškovima. Pri tom, ponuda banke i na osnovu nje sačinjeni ugovor o kreditu trebali bi da budu ne samo gramatički razumljivi, već i takvi da klijent može na osnovu tačnih i razumljivih podataka proceniti ekonomske posledice koje iz ugovornog odnosa za njega proizilaze. Klijent se nalazi u podređenom položaju u odnosu na banku, kada je reč o mogućnosti pregovaranja i nivou informacija, zato je važno da se priroda stvarno pruženih usluga i troškova može razumno shvatiti ili izvesti iz celokupnog ugovora. Osim toga, klijent mora biti u mogućnosti da proveri postoji li poklapanje među različitim naknadama ili uslugama za koje se one naplaćuju.

U konkretnom slučaju, tužiocu je uručen obrazac ponude tužene banke koji je sadržao i odeljak „Vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi)“, gde su navedeni svi troškovi - po osnovu izveštaja kreditnog biroa, menice, osiguranja, kao i administrativni troškovi banke (bez navođenja od čega se ovi troškovi sastoje), a sledećeg dana je zaključen ugovor o kreditu i uručeni su mu plan otplate kredita i obavezni elementi ugovora. Na osnovu toga može se zaključiti samo da je tužilac upoznat sa visinom tih troškova, ali ne i o razlozima zbog kojih se isti naplaćuju, odnosno razlozima koji opravdavaju njihovo plaćanje. Stoga je, suprotno zaključku drugostepenog suda, sporna odredba ugovora izložena posledici ništavosti i tuženi je, saglasno članu 104. Zakona o obligacionim odnosima, dužan da vrati ono što je primio po ništavoj ugovornoj odredbi. Zbog toga tužilac osnovano potražuje iznos od 17.700,00 dinara koji je tužena banka naplatila prilikom odobravanja kredita i plaćanje zatezne kamate na taj iznos u smislu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka po reviziji, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 25.040,00 dinara, i to za: sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 5.216,00 dinara i sudsku taksu za odluku o reviziji u iznosu od 7.824,00 dinara. Visina ovih troškova određena je na osnovu Advokatske i Taksene tarife, prema vrednosti predmeta spora.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić