Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403.stav 2.tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužilje ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ...1984. godine oko 05,00 časova ujutru, u sedmom mesecu trudnoće (termin je bio najkasnije do 10.04.1984. godine), osetila nešto jače pokrete bebe u stomaku, pa je, sumnjajući da nešto nije u redu, otišla na pregled u porodilište ''Betanija'' u Novom Sadu, gde je stigla oko 07,00 časova ujutru. Po prijemu u porodilište, uvedena je u ordinaciju – prijemnu ambulantu, gde joj je lekar saopštio da beba koju nosi nije živa, u šta tužilja nije poverovala, jer je i tada osećala pokrete bebe u stomaku. Lekar je potom tražio od tužilje da potpiše dokumentaciju, odnosno obrazac sa naslovom ''matičaru naseljenog mesta'', što je ona i učinila. Taj dokument je u momentu potpisivanja bio prazan, a naknadno je popunjen kucanim tekstom, tako što je uneto da je dana ...1984. godine, u 09,10 časova rođeno mrtvo dete ženskog pola, a uneti su i podaci majke, ovde tužilje i njenog tadašnjeg supruga. Tužilja je potpisala izjavu kojom je dala saglasnost da se nad njom izvrši potreban lekarski pregled, a potom je lekar pristupio porođaju koji je, po oceni tužilje, normalno protekao. Po zavaršetku porođaja, babica je uzela bebu i odmah otišla u drugu prostoriju, u produžetku ordinacije, a lekar je tužilji rekao da je rodila devojčicu, tešku 1450 grama i dugačku 35 centimetara. Tužilja je molila lekara da joj donese bebu da je vidi, da je drži i odnese kući, međutim, lekar nije udovoljio njenoj molbi, već je rekao da će bolnica da sahrani dete. Prilikom napuštanja porodilišta, tužilji je data otpusna lista zavedena pod br. MB br. ... od ...1984. godine, u kojoj je navedeno da se otpušta kući bez deteta koje je mrtvo rođeno. Na porođaju a ni posle porođaja, tužilji nije rečeno da će biti rađena obdukcija, a tužilja tada nije ni znala kako treba da izgleda porođajna sala, jer joj je to bio prvi porođaj, pa joj nije bilo ni sumnjivo što se porodila u ordinaciji, zapravo u prijemnoj ambulanti, niti je znala da postoji bilo kakva procedura pre samog porođaja. Tužiljin bivši supruga i tužilja su odlazili u porodilište ''Betanija'', tražili telo deteta kako bi ga sahranili, međutim, bolnica im telo nije predala. Tokom 2018. godine tužilja je preko društvene mreže ''Facebook'' saznala za udruženje roditelja nestalih beba sa kojima je stupila u vezu i dobila instrukcije kojim službama da se obrati sa zahtevom za informacije, nakon čega se obratila GAK ''Betanija'' i dobila od bolnice dokumentaciju u kojoj je ustanovila izvesne nelogičnosti. Naime, procedura kod mrtvorođene dece je takva da porodilja, nakon saopštenja da je dete mrtvo rođeno, potpisuje izjavu o smrti novorođenčeta, ostavlja joj se mogućnost da vidi bebu, nakon čega potpisuje izjavu da je videla mrtvo rođenče ili da odbija da ga vidi. Ovakve situacije se događaju prilikom pregleda u ustanovi, kada se ne čuju srčani tonovi kod deteta, pa se to saopšti porodilji pre porođaja, a u drugim slučajevima, saopštenje o stanju deteta se daje nakon porođaja, kada se to ustanovi. U svakom slučaju, mrtvo rođena beba šalje se na obdukciju, bez obzira na zahtev roditelja, a nakon 14 dana se roditelji pozivaju da preuzmu nalaz sa obdukcije, što treba da stoji u otpusnoj listi. Takva procedura je bila primenjivana u vreme kada se tužilja porađala 1984. godine. Nakon što obdukcija bude završena, roditelji se obavešavaju o nalazu obdukcije, pa u zavisnosti od njihove odluke, telo se ili spaljuje ili ga roditelji sahranjuju. U periodu od ...01.1984. godine do 31.12.1984. godine nije sahranjeno, niti kremirano ni jedno dete koje je rođeno ...1984. godine pod prezimenom ''...'', što je tada bilo prezime tužilje. Okolnost da telo bebe nije pokazano tužilji, te da prilikom otpusta na otpusnoj listi ne stoji podatak o tome kada će nalaz sa obdukcije da bude završen i kada roditelji mogu da ga preuzmu, kod tužilje dovodi u sumnju da je obdukcija u konkretnom slučaju vršena. Pored toga, u Izvodu iz matične knjige rođenih za tužiljino dete, koje je navodno mrtvo rođeno ...1984. godine, navedeno je vreme porođaja 00:00 časova umesto 09,10 časova, kako to tužilja tvrdi i kako je navedeno u dokumentaciji koja je pratila porođaj i koja je u tom delu verodostojna. Dalje, u isti izvod unet je pogrešan datum rođenja tužiljinog bivšeg supruga, pa je tako umesto ...1959. godine unet datum ...1959. godine, a takođe je dat matični broj mrtvorođenom detetu koji je kasnije precrtan. Tužilja je 18.01.2019. godine podnela krivičnu prijavu protiv NN lica, koja je, rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktn 2/19 od 24.01.2019. godine, odbačena, jer je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Tužiljin bol traje 35 godina, tako što ona i dalje sanja svoje dete, čak i zagleda mlade žene od oko 35 godina na ulici, tražeći svoje dete, teško joj je, pati i nikada nije prihvatila činjenicu da je njeno prvorođeno dete umrlo.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio, nalazeći da postoji propust tužene koji se u konkretnom slučaju, sastoji u tome što tužilji, kao i drugim građanima u bitno sličnoj pravnoj situaciji, nije obezbeđen delotvorni postupak u vezi sa pravom na poštovanje porodičnog života, propisanim odredbom člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pa usled kontinuiranog propusta tužene da obezbedi pravovremene i potpune informacije tužilji o sudbini njenog deteta, tužilja trpi duševne bolove, patnju, jer oseća da joj je dete živo, pa je tužena dužna da joj naknadi nematerijalnu štetu, na osnovu odredbe člana 154, 172. stav 1. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio, nalazeći da ona svoj tužbeni zahtev nije zasnovala na činjenicama i okolnostima propusta iz kojih bi proizlazio nepravilan i nezakonit rad organa tužene, niti na postojanju uzročno-posledične veze između tih radnji i nastale štete u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju drugostepenog suda, ukoliko su u postupanju medicinske ustanove, konkretno GAK ''Betanija'' ili pak organa lokalne samouprave, postojale nepravilnosti u radu i ukoliko je usled tih nepravilnosti tužilja trpela štetu, ona je imala mogućnost da usmeri tužbu protiv tih lica, imajući u vidu da ona imaju parničnu sposobnost i da neposredno odgovaraju za štetu koja joj je eventualno pričinjena njihovim radom, odnosno radom njihovih organa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je preinačenjem prvostepene presude, pogrešno primenio materijalno pravo, a tužilja na to osnovano u reviziji ukazuje.

Na osnovu odredbe člana 145. stav 2. Ustava Republike Srbije, sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Odredbom člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije, propisano je da su opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju. Zbog toga se, od ratifikacije i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda neposredno primenjuju (Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (''Službeni list Srbije i Crne Gore, međunarodni ugovori'' br. 9/03, 5/05, 7/05 i (''Službeni glasnik RS'' međunarodni ugovori, br. 12/2010), što znači da sudovi svoju odluku mogu neposredno da zasnuju i na toj Konvenciji.

Odredbom člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, tako što svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

U konkretnom slučaju, tužilja prilikom boravka u bolnici radi porođaja, a nakon što je dobila informaciju da je njeno dete preminulo, nije dobila nikakve informacije, niti dokumentaciju o uzroku smrti bebe, nalaz obdukcije, niti joj je telo bebe predato da ga sahrani, iako je ona to zahtevala. Pri tom je utvrđeno da u periodu od ...1984. godine (kada se tužilja porodila) do 31.12.1984. godine, nije sahranjeno, niti kremirano nijedno dete koje je rođeno ...1984. godine, pod prezimenom ''...'', što je tada bilo prezime tužilje. Dakle, iako deo dokumentacije postoji (istorija porođaja i otpusnica), zbog protivrečnosti u njenom sadržaju (dat je matični broj mrtvo rođenom detetu koji je kasnije precrtan, pogrešno je navedeno vreme porođaja i pogrešan datum rođenja tužiljinog tadašnjeg supruga), kod tužilje postoji sumnja o sudbini njenog prvorođenog deteta, pa je Republika Srbija bila dužna da odgovori na njen zahtev i da joj pruži tražene informacije, što ona nije učinila. Svojim nedelotvornim ponašanjem, tužena je tužilji prouzrokovala štetu, tako što joj je povređeno pravo na poštovanje porodičnog života zajemčeno odredbom člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer tužena nije preduzela adekvatne mere koje bi dovele do razjašnjenja spornih okolnosti u pogledu sudbine tužiljinog deteta, pa tužilja ima pravo na novčano obeštećenje. Tužilja se obraćala, kako bolničkom osoblju tako i nadležnom organu tužene (podnošenjem krivične prijave), radi razjašnjenja okolnosti vezanih za navodnu smrt njenog prvorođenog deteta, pošto joj nije omogućeno niti da ga vidi niti da ga sahrani, što je sve kod tužilje prouzrokovalo opravdanu sumnju u tačnost podatka o smrti njenog deteta, pa zbog neznanja o sudbini svog deteta, ona trpi duševne bolove. Pošto tužena Republika Srbija ima pozitivnu obavezu da omogući ostvarivanje ljudskih prava garantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je u ovom slučaju zanemarila tako što nije adekvatno odgovorila na zahtev tužilje da bude informisana o sudbini svog deteta, sledi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilja ima pravo na naknadu nematerijalne štete na osnovu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, u iznosu koji je taj sud pravilno odmerio i priznao tužilji.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima revizijskog postupka u stavu drugom izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tužilji su priznati troškovi na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav revizije od 22.500,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić