Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitijući pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. sav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da je drugostepeni sud sve izvedene dokaze cenio savesnom i brižljivom ocenom svakog dokaza zasebno, svih dokaza zajedno i na osnovu rezultata celokupnog postupka.

Nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom u smislu člana 383. stav 3. ZPP, na kojoj su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i svedoka, pročitani pisani dokazi izvedeni tokom prvostepenog postupka i zapisnici o saslušanju stranaka i svedoka, utvrđeno je da je brak parničnih stranka zaključen 17.06.1995. godine i da su se po zaključenju braka tužilac i tužena bavili prodajom kozmetike, najpre na tezgi na pijaci, a zatim u lokalu koji su u početku zakupljivali. Tužena je u nabavku robe i zakup lokala uložila novac dobijen prodajom stana (koji je stekla u priodu pre zaključenja braka sa tužiocem). Potom je tužena, kao kupac, zaključila sa VV kao prodavcem 19.05.2001. godine predugovor o kupoprodaji predmetnog lokala za cenu od 82.700 DEM, a zatim i kupoprodajni ugovor koji je overen 24.07.2001. godine. Na ime kapare tužilja je predala iznos od 15.000 DEM koji je dobila na poklon od majke, dok je ostatak kupoprodajne cene isplaćen od novca koji je zajednički stečen obavljanjem delatnosti. Zajednica života parničnih stranaka prestala je u novembru 2007. godine. Sporni lokal tužena je izdala u zakup na osnovu ugovora od 01.04.2007. godine sa ugovorenom mesečnom zakupninom od 350 evra. Dogovor između stranaka je bio da novac od zakupnine dele na pola i isti je izvršavan do prestanka zajednice života novembra 2007. godine, nakon čega je tužena prestala da deli zakupninu sa tužiocem. Tužena je potom lokal prodala trećem licu na osnovu ugovora o kupoprodaji overenim 02.03.2010. godine za cenu od 36.000 evra. Tužba u ovoj pravnoj stvari podenta je 05.02.2010. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom člana 171., 180. stav 2. i 3., 168. i 177. Porodičnog zakona, te primenom pravila o teretu dokazivanja iz Zakona o parničnom postupku, preinačio odluku prvostepenog suda i delimično usvojio tužbeni zahteva, uz osnovan zaključak da je udeo tužioca u sticanju nepokretnosti – lokalu koji predstavlja zajedničku imovinu stranaka 4063/10000 idealnog dela.

Revizijom se neosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava. Porodični zakon – PZ u članu 171. stav 1. propisuje da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Članom 180. stav 2. propisano je da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, a po stavu 3. istog člana, veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanja vrednosti zajedničke imovine. Članom 168. Porodičnog zakona propisano je da se posebnom imovinom smatra i ona stečena u toku braka deobom zajedničke imovine, nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava. Članom 177. propisano je da se deobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona, smatra utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Sve navedene kriterijume drugostepeni sud je konkretizovao i primenio na sporni odnos stranaka uzimajući u obzir zajednički doprinos stranaka u sticanju lokala, kao i vrednost posebne imovine kojom je tužena učestvovala u sticanju zajedničke imovine. Utvrđeno je da je tužena u većoj meri doprinela sticanju predmetnog lokala jer je isti kupljen delom od novca koji predstavlja posebnu imovinu tužene. U preostalom delu cena za kupovinu lokala isplaćena je novcem koji predstavlja zajedničku imovinu stranaka, koji je srazmeran ukupno uloženim novačanim sredstvima za kupovinu lokala tako da je doprinos tužioca u sticanju zajedničke imovine pravilno utvrđen u visini od 4063/10000.

Ukazivanje u reviziji da je visina udela tužioca pogrešno utvrđena jer drugostepeni sud nije imao u vidu priloženi sporazumu stranaka o deobi zajedničke imovine i da je usled toga pogrešno primenjen član 177 PZ, bez uticaja je na drugačije odlučivanje ove pravne stvari, jer se radi o novom dokazu podnetom tek uz žalbu nakon prvog presuđenja u ovoj parnici 15.10.2012. godine, suprotno propisanim uslovima iz člana 359. tada važećeg ZPP. Naime, nakon zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, nastupa prekluzija iznošenja novih činjenica i dokaza tek u žalbi, osim ako podnosilac žalbe učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave (član ranije važećeg 359. ZPP i član sada važećeg 372. ZPP ). Predmetni sporazum je od 21.01.2008. godine, pa nije bilo smetnji da se priloži kao dokaz pre zaključenja ranije glavne rasprave 15.10.2012. godine. Stoga, odluka u ovoj pravnoj stavri nije ni mogla biti zasnovan na priloženom sporazumu, zbog već ranije nastale prekluzije prilaganja ovog dokaza krivicom tužene i visina udela tužioca.

Imajući u vidu navedeno, te da je postavljen tužbeni zahtev za utvrđenje od ½, a da je izvedenim dokazima pred drugostepenim sudom, na kojima je pravilno zasnovana odluka u ovoj pravnoj stvari, zakonska pretpostavka o jednakim udelima supružnika iz člana 180. stav 2. PZ oborena je u korist tužilje, (na kojoj je i bio teret dokazivanja većeg udela), i to do visine utvrđenog udela u korist tužioca saglasno članu 180. stav 3. PZ u vezi člana 231 ZPP, pravilno je primenjen i član 177 PZ.

Pri tom, pravilno drugostepeni sud zaključuje da tužilac ima pravo na polovinu iznosa ugovorene mesečne zakupnine saglasno postignutom dogovoru stranaka, u utuženom periodu nakon prestanka zajednice života 2007. godine u smislu člana 210 Zakona o obligacionim odnosima – ZOO. Kod takvog stanja, materijalno pravo je pravilno primenjeno i u pogledu obima vraćanja, jer saglasno članu 214. ZOO, kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti i plodovi i zatezna kamata, ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Iako je tužena postala nesavestan sticalac nakon prestanka zajednice života stranaka 2007. godine kada je prestala isplaćivati tužiocu polovinu zakupnine koju je ubirala izdavanjem spornog lokala, (od kada bi tužilac imao pravo zahtevati kamatu za svaki mesec od dana sticanja) vrednost stečenog bez osnova pravilno je dosuđena u ukupnoj visini polovine zakupnine sa kamatom od podnošenja tužbe, saglasno postavljenom zahtevu.

Kako se i ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić