U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca „High tehnologies group“ DOO Beograd – Zemun, čiji je punomoćnik Gvozden Otović, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Radomir Spasojević, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7351/2017 od 27.02.2019. godine, u sednici veća od 23.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7351/2017 od 27.02.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P 754/17 od 28.09.2017. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da isplati tužiocu iznos od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, kao neosnovan. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati 864.621,81 dinar sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 231.715,21 dinar počev od 05.03.2017. godine pa do isplate, kao neosnovan. Odbijen je predlog tužioca da se usvoji privremena mera kojom bi se zabranilo tuženom otuđenje njegove pokretne i nepokretne imovine koja se nalazi u ... u ulici ... broj .., kao neosnovan. Tužilac je obavezan da tuženom na ime troškova postupka isplati 224.250,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7351/2017 od 27.02.2019. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Valjevu P 754/17 od 28.09.2017. godine, a žalba tužioca odbijena kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1. i 4. ZPP na koju ukazuje revizija nisu razlog za korišćenje tog pravnog sredstva po članu 407. ZPP, s tim što te povrede postupka nisu ni učinjene imajući u vidu odredbe čl. 2. i 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 55/2014). U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 355. stav 3. i člana 8. ZPP jer drugostepena presuda sadrži obrazloženje u skladu sa članom 396. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 10.10.1993. godine je zaključen ugovor između tužioca i samostalne alatničarske radnje „BB alatnica“ ... čiji je vlasnik i osnivač tuženi, po kome se tuženi kao prodavac obavezao da izradi i isporuči tužiocu kao kupcu alate navedene u ugovoru, a ugovorena je cena od tadašnjih 30.000,00 dinara i rok isporuke od 30 dana od stupanja ugovora na snagu uz uplatu avansa od strane kupca. Kupac, ovde tužilac, bio je dužan da u roku od 10 dana od potpisa ugovora sukcesivno do 30 dana od potpisa ugovora uplati 50% avansa od 30.000,00 dinara kolika je ukupna vrednost alata, a po članu 6. ugovora prodavac, ovde tuženi je bio dužan da kao garanciju za primljeni avans kupcu uruči 10 blanko potpisanih akceptnih naloga. Zapisnikom od 28.07.1994. godine ugovorne strane su precizirale svoje obaveze u pogledu realizacije ugovora, tako što se tužilac obavezao da na ime avansa uplati 5.000,00 dinara do 30.10.1994. godine, a tuženi da izvrši svoje obaveze izrade alata. Tom prilikom se tuženi obavezao i da radi obezbeđenja avansa izda pet blanko akceptnih naloga. Tužilac je 12.08.1994. godine na račun firme tuženog uplatio 5.000,00 dinara i dostavio repromaterijal ukupne vrednosti od 815,00 dinara, a tuženi je izdao pet akceptnih naloga 10.08.1994. godine. Tuženi nije isporučio tužiocu alate u ugovorenom roku, a tužilac je devet godina kasnije 24.04.2003. godine predao na realizaciju akceptne naloge koji nisu realizovani zbog promenjene zakonske forme. Stranke su imale spor pred trgovinskim sudom, pa je po tom osnovu tuženi 23.07.2004. godine na ime povraćaja datog tužiocu isplatio 8.885,00 dinara.

Tužilac u ovoj parnici od tuženog potražuje iznos od 40.000 evra na ime ugovorne kazne s obzirom da je međusobnim ugovorom iz 1993. godine u članu 12. bilo ugovoreno da ukoliko prodavac ne ispuni obavezu iz ugovora u roku dužan je nakon isteka još 10 dana od ugovorenog roka za svaki dan zakašnjenja platiti kupcu kaznu u visini od 2% od vrednosti ugovorene, a neisporučene robe. Traženi iznos je obračunat primenom navedene odredbe ugovora za protekli period. Pored toga, tužilac od tuženog potražuje i iznos od 861.621,81 dinar smatrajući da presudom koja je u sporu između njih doneta od strane Trgovinskog suda u Beogradu 2003. godine tužilac nije u potpunosti obeštećen u pogledu vraćanja uplaćenog avansa i repromaterijala. Nižestepeni sudovi ovako postavljene tužbene zahteve odbijaju kao neosnovane, našavši da tužilac nema pravo na ugovorenu kaznu zbog toga što je došlo do raskida međusobnog ugovora obostranom krivicom, a što se tiče drugog potraživanog iznosa tužilac nema pravo na isti jer je kroz prethodni postupak adekvatno obeštećen u uslovima kada nije postojala enormna inflacija.

Zakon o obligacionim odnosima u članu 270. stav 1. propisuje da poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem (ugovorna kazna). Imajući u vidu tu odredbu kao i odredbu člana 273. proizilazi da se ugovorna kazna može ugovoriti za slučaj neispunjenja obaveze kao i za slučaj kada dužnik zadocni sa ispunjenjem obaveze. Osnovana razlika je sadržana u članu 273. stav 2. Zakona po kojoj poverilac gubi pravo da zahteva ispunjenje obaveze ako je zatražio isplatu ugovorne kazne. U konkretnom slučaju, s obzirom da je tužilac kao poverilac tražio isplatu ugovorne kazne proizilazi da je on pošao od činjenice da dužnik (tuženi) u ovom slučaju nije ispunio svoju obavezu, a što nije ni sporno. Iz odredbe člana 12. međusobnog ugovora iz 2003. godine proizilazi da je ugovorna kazna ugovorena u slučaju da prodavac – tuženi ne ispuni obavezu iz ugovora u roku, što ukazuje da u konkretnom slučaju i nije bila ugovorena ugovorna kazna za slučaj neispunjenja obaveze. Sa druge strane, pravilno nižestepeni sudovi nalaze da je u konkretnom slučaju od odlučujućeg značaja pitanje krivice za raskid ugovora odnosno za njegovo neispunjenje pri čemu ne može biti sporno da je ugovor raskinut ne samo zahtevom za ugovornu kaznu već i potraživanjem vraćanja datog po presudi Trgovinskog suda iz 2003. godine. Revizija je saglasna sa stavom nižestepenih sudova, a koji stav prihvata i ovaj sud, da je pitanje krivice za raskid ugovora odnosno pitanje njegovog ispunjenja od strane ugovornih strana vezano za tumačenje karaktera zapisnika od 28.07.1994. godine koji su međusobno sačinile ugovorne strane, a kojim se dopunjuje ugovor iz 1993. godine. Naime, u osnovnom ugovoru u članu 4. koji se odnosi na rokove isporuke je propisano da je rok isporuke alata 30 dana od stupanja ugovora na snagu i uplatu avansa iz člana 5. za jednu grupu alata, a za drugu 90 dana od stupanja na snagu ugovora i uplate avansa iz člana 5. Članom 5. je propisano da će kupac (tužilac) u roku od 10 dana od potpisa ugovora sukcesivno do 30 dana od potpisa ugovora uplatiti 50% iznosa iz člana 30. tačka Ia ukupne vrednosti alata kao avans (polovina od 30.000,00 dinara). Nesporno je da nijedna od ugovornih strana od zaključenja ugovora do sačinjavanja zapisnika 28.07.1994. godine nije ništa uradila u pogledu ispunjavanja svojih obaveza, odnosno realizacije ugovora. U zapisniku od 28.07.1994. godine, koji po volji ugovarača predstavlja dopunu ugovora iz 1993. godine je navedeno da se utvrđuju novi rokovi za realizaciju obaveza iz ugovora iz 1993. godine i to člana 4. do kada trebaju biti završeni svi alati tužilac preuzima obavezu da o svom trošku nabavi potrebne količine plastične mase, a takođe i da u roku od sedam dana uplati avans od 5.000,00 dinara čime se smatra da je dogovor po tom zapisniku stupio na snagu. Tuženi ima obavezu da do 20.08.1994. godine izradi alate koji su pojedinačno navedeni u tom zapisniku. Osnovno sporno pitanje je da li je odredbom tačke 3. zapisnika kojom je utvrđena obaveza uplate avansa od 5.000,00 dinara promenjena ranija odredba iz međusobnog ugovora – člana 5. o plaćanju avansa u iznosu od 50% od ugovorene cene radova. Nižestepeni sudovi zaključuju da je na navedeni način raniji ugovor samo dopunjen novom obavezom u pogledu avansa od 5.000,00 dinara, a da je ranija odredba o ukupnom avansu 50% vrednosti ostala na snazi. Po mišljenju ovog suda, a tumačenjem tačke 7. zapisnika u kojoj stoji da će se zapisnik smatrati dopunom ugovora i da će sve odredbe ugovora koje nisu u skladu sa ovim zapisnikom smatrati se nevažećim, proizilazi da je pravilno pravno shvatanje nižestepenih sudova o karakteru zapisnika od 28.07.1994. godine kao dopuni ranijeg ugovora, s tim da odredbe koje nisu izmenjene ostaju na snazi jer nisu suprotne dopuni zapisnika. Na ovakav zaključak upućuje i činjenica da je avansom iz ugovora utvrđena obaveza uplate polovine vrednosti alata, a da je dopunom zapisnika skraćen rok uplate avansa ali je i on smanjen na 5.000,00 dinara, pa ako bi se prihvatio stav tužioca da je to ukupna vrednost avansa to bi očigledno bilo nelogično imajući u vidu i period od zaključenja ugovora u kome tuženi, kako navodi u toku postupka i dokazuje, preduzeo određene radnje na izradi spornih alata. Kada je zauzet ovakav stav po osnovnom spornom pitanju, onda proizilazi da u konkretnom slučaju ni tužilac nije izvršio svoju ugovornu obavezu u pogledu uplate avansa kako je bilo propisano ugovorom, te da se otuda mora prihvatiti stav nižestepenih sudova da je do raskida međusobnog ugovora došlo krivicom obe strane, odnosno zbog toga što nijedna strana svoju obavezu iz ugovora nije ispunila, pa u takvoj situaciji tužilac i nema pravo na ugovornu kaznu. U takvoj situaciji i pitanje važnosti akceptnih naloga na čemu revizija insistira, a što je tuženi bio dužan da izda kao meru obezbeđenja, nije od odlučujućeg značaja jer to ne dovodi u pitanje činjenicu da i tužilac svoju obavezu iz ugovora u pogledu uplate avansa u ukupnom ugovorenom iznosu nije izvršio.

Što se tiče potraživanja naknade štete, pravilno nižestepeni sudovi nalaze da je tužilac u tom pogledu presudom Trgovinskog suda u Beogradu od 1993. godine adekvatno obeštećen, te da po istom osnovu ne može potraživati drugi iznos, a što čini ovom parnicom.

S obzirom da se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju osnovni zaključak nižestepenih sudova o obostranoj krivici za neispunjenje odnosno raskid ugovora, to je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća

sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić