Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 .... 55/14), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa „Promtel“ DOO Aranđelovac zaključio ugovor o kreditu na iznos od 3.000.000,00 dinara sa rokom otplate 12 meseci, kojim se korisnik kredita obavezao da tužiocu po osnovu ugovora o kreditu plati kamatu po nominalnoj kamatnoj stopi koja se određuje na osnovu tromesečnog belibora, što predstavlja referentnu kamatnu stopu za dinarska sredstva ponuđena od strane banaka, Panela na srpskom međubankarskom tržištu, uvećanog za maržu od 4% na godišenjem nivou počev od dana isplate kredita korisniku i to na neplaćeni deo glavnice. Radi obezbeđenja potraživanja po ovom ugovoru, tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o jemstvu 14.05.2012. godine, kojim se tuženi obavezao kao jemac – platac, da odgovara za obaveze korisnika kredita koje su predviđene ugovorom o kreditu, a kao menični dužnik, tuženi je 14.05.2012. godine potpisao menicu radi obezbeđenja ugovora o jemstvu koji je vezan za ugovor o kreditu. Pored toga, tužilac je sa navedenim Privrednim društvom zaključio i ugovor o dozvoljenom prekoračenju po tekućem računu na iznos od 1.700.000,00 dinara, s tim da ima pravo da ga koristi u periodu od dana zaključenja ugovora pa narednih 12 meseci, sa kamatom po nominalnoj kamatnoj stopi od 2,1 % na mesečnom nivou, na iskorišćeni deo sredstava dozvoljenog prekoračenja, a ova kamata se ima obračunavati dnevno i uzimana je kao osnovica za obračun dnevnog salda – stanja iskorišćenih sredstava dozvoljenog prekoračenja i ista je naplaćivana zaduženjem računa privrednog društva jednom mesečno i to zadnjeg dana u mesecu. Radi obezbeđenja potraživanja po osnovu navedenog ugovora, tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o jemstvu 16.10.2012. godine, kojim se tuženi obavezao kao jemac – platac da odgovara za obaveze Privrednog društva koje su predviđene navedenim ugovorom, a 16.10.2012. godine tuženi je kao jemac platac i menični dužnik potpisao menicu radi obezbeđenja ugovora o jemstvu koji je vezan za navedeni ugovor o dozvoljenom prekoračenju po tekućem računu. Visina potraživanja tužioca je utvrđena primenom pravila o teretu dokazivanja, s obzirom da je tuženi osporio visinu potraživanja tužioca i predložio veštačenje od strane veštaka ekonomsko- finansijske struke, ali do zaključenja glavne rasprave nije predujmio troškove veštačenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 1004. stav 3. u vezi sa članom 277. Zakona o obligacionim odnosima, a na osnovu odredaba člana 460. stav 4. ZPP, odlučio da ostaju u celini na snazi oba rešenja o izvršenju u delu kojim je tuženi obavezan da namiri potraživanje.

Drugostepeni sud je po održanoj raspravi, ukinuo prvostepenu presudu i presudio, tako što je ukinuo oba rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Aranđelovcu Iv 337/14 od 01.08.2014. godine i Iv 338/14 od 01.08.2014. godine u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu isplati potraživanje u iznosu od 2.797.368,07 dinara, nalazeći da tužilac na kome je bio teret dokazivanja nije dokazao visinu duga, koju je tuženi u postupku osporavao, s obzirom da je priložio isprave koje nisu u potpunosti sastavljene na srpskom jeziku, iz kojih se ne može utvrditi visina duga. Osim toga po nalaženju drugostepenog suda tužilac, kao menični poverilac je propustio da u smislu člana 37. stav 1. Zakona o menici, podnese menicu na isplatu u roku propisanom navedenom odredbom, već je podneo predlog za izvršenje, pa kako je tuženi sporedni dužnik u predmetnom meničnom sporu, to je tužbeni zahtev za isplatu meničnog duga u odnosu na tuženog neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 460. stav 4. i 355. stav 3. ZPP, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, izneto stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

U konkretnom slučaju tužilac je kao izvršni poverilac podneo dva predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave – menice dana 01.08.2014. godine, prvostepenom sudu koji je doneo rešenje o izvršenju u predmetu Iv 337/14 od 01.08.2014. godine, radi naplate duga u iznosu od 2.797.368,07 dinara sa kamatom, kao i rešenje o izvršenju u predmetu Iv 338/14 od 01.08.2014. godine, radi naplate duga u iznosu od 1.868.879,31 dinar. Kako je tuženi kao izvršni dužnik podneo prigovore protiv oba rešenja o izvršenju, prvostepeni sud je rešenjima Iv 337/14 od 19.08.2014. godine i Iv 338/14 od 15.09.2014. godine, usvojio prigovore izvršnog dužnika i stavio van snage rešenja o izvršenju u delu kojim je određeno izvršenje, s tim da se postupak nastavi po pravilima postupka povodom prigovora protiv platnog naloga. U predmetu prvostepenog suda P 532/14, rešenjem koje je objavljeno na raspravi 13.03.2015. godine, odlučeno je da se obe parnice spoje radi jednovremenog presuđenja, odnosno da se predmetu P 532/14 spoji predmet P 594/14. Tužilac je svoj zahtev za isplatu navedenih novčanih iznosa zasnovao na činjenicama da je sa tuženim zaključio ugovore o jemstvu, vezane za ugovor o kreditu koji je zaključen sa „Promtel“ DOO Aranđelovac, kao korisnikom kredita i ugovor o dozvoljenom prekoračenju po tekućem računu koji je takođe zaključen sa „Promtel“ DOO Aranđelovac, na osnovu kojih (ugovori o jemstvu) se tuženi kao jemac platac obavezao i kao menični dužnik potpisao menice radi obezbeđenja ugovora o jemstvu i to menicu ... sa kaluzulom bez protesta izdatu 14.05.2012. godine i menicu ... sa klauzulom bez protesta izdatu 16.10.2012. godine.

Pobijanom presudom drugostepenog suda, ukinuta su oba rešenja o izvršenju Iv 337/14 od 01.08.2014. godine i Iv 338/14 od 01.08.2014. godine u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu isplati potraživanje u iznosu od 2.797.368,07 dinara. Odlučujući na izložen način drugostepeni sud je učinio navedenu bitnu povredu postupka, koja je bila od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude. Kako u odluci o glavnoj stvari u ovoj vrsti postupka (član 460. stav 4. ZPP) sud odlučuje da li platni nalog u celini ili delimično ostaje na snazi ili se ukida, a izreka presude mora da sadrži odluku suda o usvajanju ili odbijanju zahteva koji se tiču glavne stvari i sporednih traženja (član 355. stav 3. ZPP), to je u izreci pobijane presude, pored odluke da se rešenja o izvršenju ukidaju (samo u odnosu na jedan novčani iznos, dok iznos od 1.868.879,31 dinar, koji je takođe predmet ove parnice nije naveden), izostala odluka o glavnoj stvari (odluka suda o usvajanju ili odbijanju zahteva).

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o menici propisano je da se menica plativa na određeni dan ili na određeno vreme posle dana izdavanja ili viđenja, mora podneti na isplatu bilo na sam dan plaćanja, bilo jednog od dva radna dana koji dolaze odmah za njim. Po članu 52. stav 1. tačka 3. i stav 2. sa protekom rokova za podnošenja na isplatu menice koja sadrži odredbu „bez troškova“ imalac menice gubi svoja prava protiv indosanta, trasanta i protiv ostalih obveznika, izuzev akceptanta. Odredbom člana 110. stav 1. Zakona o menici, propisano je da izdavalac sopstvene menice odgovara onako kako odgovara akceptant trasirane menice.

Iz sadržine navedenih odredaba Zakona o menici, proizilazi da imalac menice (remitent) ima pravo da zahteva isplatu, kao i pravo na neposrednu tužbu iz člana 27. Zakona o menici od akceptanta (to je lice koje je u menici označeno kao onaj koji treba da plati meničnu sumu – trasat, a koje je priznalo meničnu obavezu shodno članu 24. Zakona o menici). Međutim, kako izdavalac sopstvene menice odgovara kao akceptant trasirane menice, to isto pravilo (da imalac menice ima pravo da zahteva isplatu kao i pravo na neposrednu tužbu iz člana 27. Zakona o menici) važi i za izdavaoca sopstvene menice. Dakle za očuvanje prava iz menice, među kojima je i pravo na naplatu menične sume na osnovu sudske odluke, nije potrebno podizanje protesta u slučaju kada je dužnik (tuženi) akceptant ili izdavalac sopstvene menice. Razlike navedenih formi menica (trasirane i sopstvene menice) ogledaju se u sledećem: kod trasirane menice, izdavalac menice (trasant) daje nalog drugom licu (trasatu – po pravilu svom dužniku), da menicu plati trećem licu (remitentu – po pravilu poveriocu), dok se kod sopstvene menice obavezuje samo njen izdavalac (trasant) da će on menicu platiti označenom licu (remitentu), pa se u tom smislu takva menica ne prezentira na akcept, jer je izdavalac menice (trasant) istovremeno i trasat.

U kontekstu navedenog materijalnog prava, osnovani su revizijski navodi da se obaveza prezentiranja menice na isplatu ne odnosi na glavnog meničnog dužnika, odnosno izdavaoca sopstvene menice, jer izdavalac sopstvene menice odgovara kao akceptant (član 110. stav 1. Zakona o menici). Drugostepeni sud nije utvrđivao činjenice o sadržini i formi izdatih menica u smislu prethodno navedenih odredaba Zakona o menici. Naime, iz pismenih dokaza koji se nalaze u spisima proizilazi da je tuženi kao jemac – platac zaključio dva ugovora o jemstvu sa tužiocem (od 14.05.2012. i 16.10.2012. godine) kojima je u članu 3. konstatovano da jemac predaje poveriocu jednu sopstvenu blanko menicu sa klauzulom „bez protesta“ kao sredstvo obezbeđenja ispunjenja obaveze po tim ugovorima. Tuženi je kao menični dužnik potpisao menice ... sa kaluzulom bez protesta, izdatu 14.05.2012. godine i menicu ... sa klauzulom bez protesta, izdatu 16.10.2012. godine.

Imajući u vidu navedeno, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, ni u pogledu visine duga u konkretnom slučaju, s obzirom da tuženi nije osporavao postojanje duga ali je osporavao visinu novčanog potraživanja. Osim toga, menična obaveza jeste apstraktna obaveza, ali to pravilo ne važi ukoliko se imalac menice nalazi u položaju neposredne ugovorne stranke sa potpisnikom menice od koga zahteva naplatu, što su u konkretnom slučaju ugovori o jemstvu, pa ovde nisu isključeni prigovori koji proističu iz osnovnog pravnog posla između stranaka shodno odredbama člana 16. Zakona o menici.

Na osnovu članova 415. stav 1. i 416. stav 2. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imajući izloženo u vidu, nakon ocene izvedenih dokaza i žalbenih navoda tuženog, pravilnom primenom materijalnog prava, kao i procesnog prava doneti zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s .r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić