Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 87/18) i utvrdio da je revizija osnovana.

Tužena BB je ostavinskim rešenjem od 07.11.2017. godine oglašena za jedinog naslednika sada pok. GG, biv. iz ..., na zaostavštini koju između ostalog čine i sporne kp .. i .. u KO ..., na kojima je ostavilja upisana kao vlasnik prema listu nepokretnosti br .. KO ... . Ostavilja GG je navedene katastarske parcele stekla po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju od 27.12.1993. godine od primaoca izdržavanja sada pok. DD, a ove parcele bile su i predmet pisanog zaveštanja DD od 07.07.2005. godine. Dana 01.03.1944. godine sačinjen je neoveren ugovor o kupoprodaji, pisan rukom, u kome je navedeno da DD prodaje šumaricu u mestu zvanom ... površine oko 30 ari, navedeni su brojevi parcela .., koji je precrtan i .., opisane su granice navedenih parcela i navedena kupoprodajna cena od 1.400 maraka. U ugovoru je navedeno da je cena isplaćena u celosti i da ju je isplatila ĐĐ (ćerka tužioca) i ugovoreno stupanje u državinu odmah. Navedeni ugovor je kao prodavac potpisao DD, a za kupca je ugovor potpisao otac tužioca AA. U prvostepenom postupku je kao dokaz pročitana službena beleška MUP-a PU Zaječar od 05.09.2016. godine i službena beleška MUP o obaveštenju primljenom od građana od istog datuma, i utvrđeno je da je sada pok. GG dala izjavu da je njen suprug sada pok. DD, prodao sporne parcele tužiocu pre više od 25 godina, a da nije postigla dogovor sa ovde tuženim VV oko seče na tim parcelama.

Kod ovako utrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom je usvojen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine tužioca na sporni parcelama po osnovu održaja. Po oceni prvostepenog suda, ispunjeni su uslovi iz člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i dosuđena mu je naknada štete u iznosu od 266.860,44 dinara, jer je utvrđeno da je na predmetnim parcelama seču šume izvršio tuženi VV, a po nalogu sada pok. GG, pa je na naknadu štete solidarno obavezana i tužena BB, kao njen pravni prethodnik, koja u smislu člana 222. Zakona o nasleđivanju odgovara za dugove ostavioca.

Pobijanom drugostepenom presudom ukinuta je prvostepena presuda i u celosti odbijen tužbeni zahtev tužioca. U drugostepenoj presudi je navedeno da je na tužiocu u smislu člana 231. ZPP bio teret dokazivanja bitnih činjenica u odnosu na pravo svojine na spornim parcelama, a po oceni drugostepenog suda tužilac nije priložio dokaze na osnovu kojih bi se moglo na pouzdan način utvrditi da je on iste kupio, da je stupio u njihovu državinu i da je bio savestan kupac. Ovakav zaključak drugostepeni sud izvodi i zbog toga, što se iz sadržine navedenog usmenog ugovora o kupoprodaji ne može zaključiti da li je kupac po tom ugovoru bio tužilac ili njegova ćerka ĐĐ koja je isplatila kupoprodajnu cenu, odnosno da li je predmetni ugovor potpisan od strane tužioca kao kupca ili od lica koje kupac ovlastio, odnosno njegovog oca. Ovakav zaključak drugostepeni sud je izveo i na osnovu iskaza tužioca saslušanog u svojstvu stranke, koji je izjavio da su on i njegov otac 1993. godine kupili dve parcele koje se nalaze jedna pored druge, da je njegov otac sačinio kupoprodajni ugovor sa DD, da je bila ugovorena kupoprodajna cena od 1.000 maraka, da su kupoprodaji prisustvovala tri lica, koji u samom ugovoru nisu bili navedeni kao prisutni, da saslušani svedoci nisu potvrdili tužiočeve navode da je on kupac predmetnih nepokretnosti, kao i da iz skica parcela u spisima proizilazi da sporne parcele nisu susedne. Iz svega navedenog, drugostepeni sud zaključuje da predmetni ugovor o kupoprodaji od 01.03.1994. godine nije podoban za sticanje prava svojine, jer je suprotan odredbi člana 4. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti, da ne sadrži sve bitne elemente ugovora o kupoprodaji pa se nisu stekli uslovi za njegovu konvalidaciju, i da nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine tužioca po osnovu održaja u smislu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je u pobijanoj drugostepenoj presudi zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, savestan držalac nepokretne stvari, na kojoj drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Prema članu 72. istog zakona državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, a državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, i da se savesnost državine pretpostavlja.

Iz neoverenog ugovora o kupoprodaji od 01.03.1994. godine proizilazi da je tužilac iste godine stupio u državinu parcela i da je kupoprodajna ugovorena cena isplaćena u celosti, pri čemu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije od značaja činjenica da je kupoprodajnu cenu isplatila tužiočeva ćerka. U prilog zaključku da je tužilac navedenim ugovorom kupio sporne parcele je i službena beleška MUP-a od 05.09.2016. godine u kojoj sada pok. GG navodi da je njen muž prodao tužiocu sporne parcele.

S obzirom na sve navedeno, nejasan je zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojine održajem u smislu člana 28. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav zaključak drugostepeni sud nije mogao izvesti samo ceneći iskaz tužioca kao parnične stranke, usled nedoslednosti njegovog iskaza u vezi sa činjenicom da li je tužilac zajedno sa ocem kupio sporne parcele i da li je njegova ćerka isplatila kupoprodajnu cenu, kao i koja lica su bila prisutna sačinjavanju kupoprodajnog ugovora, jer treba imati u vidu da je od sačinjavanja ugovora do presuđenja prošlo više od 25 godina, te da se radi o šumskom zemljištu koje se po svojoj prirodi ne koristi redovno, pa u tom smislu treba oceniti i iskaz svedoka koji tvrdi da tužioca nije viđao na tim parcelama, a takođe treba uzeti u obzir i činjenicu da je tužilac odmah po saznanju da je izvršena seča šume na predmetnim parcelama pokrenuo krivični postupak protiv ovde tuženog VV. S obzirom na sve navedeno, za sada se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, da tužilac na predmetnim parcelama stekne pravo svojine održajem.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otvoriti raspravu i upotpuniti činjenično stanje saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, radi razjašnjenja spornih činjenica u vezi ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, nakon čega će doneti pravilnu i zakonitu odluka o osnovanosti tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić