Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 511/21 od 03.03.2021. godine, žalba tužioca je odbijena i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 1433/2018 od 07.10.2020. godine je potvrđena, a odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi, kao davalac izdržavanja i sada pok. VV, kao primalac izržavanja, zaključili su prvo predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju a kasnije i aneks tog ugovora, kojim se tuženi obavezao da će VV, svoju tetku, o svom trošku i iz svojih sredstava doživotno izdržavati, da će je paziti, dvoriti, negovati kao bolesnu osobu, da prema potrebama poziva lekara radi pregleda i lečenja u kući ili bolnici, da za nju kupuje lekove, da vodi domaćinstvo tako što će nabavljati i pripremati hranu, održavati u čistoći domaćinstvo, te da će je, u slučaju smrti primaoca izdržavanja, po mesnim običajima sahraniti, dok se primalac izdržavanja obavezala da će za uzvrat, a nakon svoje smrti, na tuženog preneti pravo svojine na stanu u ulici ... broj .., a aneksom ugovora i poljoprivredno zemljište u ... . Svo vreme od zaključenja ugovora tuženi je savesno i u celosti ispunjavao svoje ugovorne obaveze, nabavljao lekove, vodio VV kod lekara, dao joj iznos od 300 evra za operaciju katarakte, povremeno joj davao određene novčane iznose, kupovao i spremao hranu, odnosno njegova supruga je dva do tri puta nedeljno kuvala sada pokojnoj VV i pomagala joj u održavanju higijene odnosno spremanju stana, međusobno su se posećivali, njihov odnos je bio veoma prisan i skladan, tuženi je snosio troškove sahrane, a za svo vreme trajanja ugovora primalac izdržavanja je bila zadovoljna odnosom tuženog kao davaocem izdržavanja prema njoj, što je konstatovano i prilikom zaključenja aneksa ugovora o doživotnom izdržavanju. Primalac izdržavanja sada pok. VV nije imala dece. Primala je penziju u iznosu od 26.000,00 dinara mesečno.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredbe člana 194. Zakona o nasleđivanju i odredbe člana 124. Zakona o obligacionim odnosima odbili tužbeni zahtev tužioca, a odluku zasnovali na pravilnom shvatanju da su predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju i aneks istog u svemu zaključeni u skladu sa odredbom člana 194. Zakona o nasleđivanju, te da nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora propisani odredbom člana 124. ZOO, jer je tuženi svoje ugovorne obaveze u celosti izvršio.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva.

Odredbom člana 194. Zakona o nasleđivanju propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.

Odredbom člana 124. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u narednim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.

Ugovor o doživotnom izdržavanju se zaključuje s`obzirom na ličnost ugovornika što je posebno izraženo u slučaju kada obaveza davaoca izdržavanja ne podrazumeva samo novčano davanje već i lično angažovanje (briga) o primaocu izdržavanja, a što je bila obaveza tuženog i po predmetnom ugovoru (obezbeđivanje hrane pokojnoj VV, odgovarajuća nega u bolesti i starosti, održavanje uredne lične higijene i urednog životnog prostora i drugo s`obzirom da je VV primala svoju penziju u visini od 26.000,00 dinara). Za takav ugovor znatno više nego za ugovore druge vrste, presudno je da postoji poverenje ugovornih strana jedne prema drugoj, a posebno poverenje u drugu stranu one koja je slabija i ranjivija (primalac izdržavanja) zbog smanjenih životnih sposobnosti svake vrste i narušenog zdravlja u poznom životnom dobu, presudno je da je slabija ugovorna strana uverena da druga strana vodi računa o njenoj dobrobiti, da je ne shvata kao prostu obavezu i posao, već da je posmatra kao biće u nevolji kome su pažnja i staranje neophodni i da bude sigurna da će joj se druga strana naći onda kad joj je to potrebno.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da su sada pokojna VV i tuženi zaključili ugovor o doživotnom izdržavanju i aneks istog shodno članu 194. Zakona o nasleđivanju, da je tuženi u celosti ispunio svoje ugovorne obaveze (zajedno sa svojom suprugom) kao davalac izdržavanja a da je primalac izdržavanja za svo vreme trajanja ugovora istima bila zadovoljna, kao i prisnim odnosom sa tuženim i njegovom porodicom, što je konstatovano i prilikom zaključenja aneksa ugovora o doživotnom izdržavanju. Nasuprot navedenom, tužilac se sa tetkom VV retko viđao, u toku 2012. godine se posvađao, a poslednji put su se čuli šest meseci pre njene smrti. Tužilac je imao saznanja za nameru tetke da sa tuženim zaključi predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju o čemu ga je majka obavestila.

Zbog navedenog neosnovani su revizijski navodi da je motiv za zaključenje predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju bio isključenje tužioca iz nasledstva zbog čega predmetni ugovor ne proizvodi pravno dejstvo.

Prema članu 52. Zakona o obligacionim odnosima ugovor je ništav ako osnov ne postoji ili je nedopušten. Osnov ugovora pruža pravno objašnjenje zbog čega je on zaključen i sa kojim su razlozima ugovarači bili podstaknuti na njihovo zaključenje. Prirodu ugovora određuje dakle njegova suština. Kod dobročinih ugovora u njihov osnov ulaze i pobude (motivi) zbog kojih je takav ugovor zaključen. Međutim, u konkretnom slučaju nije reč o dobročinom pravnom poslu, već je reč o ugovoru o doživotnom izdržavanju i aneksu istog, koji ugovor je dvostrano obavezujući teretni pravni posao, aleatorne prirode. Motivi u načelu nemaju uticaj na valjanost teretnih ugovora. Ipak, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da preuzme ugovorne obaveze, a drugi ugovarač je to znao ili je prema okolnostima morao znati, to kao posledicu ima nevažnost ugovora (član 53. stav 2. ZOO).

Tužilac u toku parnice nije dokazao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 53. stav 2. ZOO, odnosno da je nedopuštena pobuda uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi predmetni ugovor i da je drugi ugovarač za to znao ili morao znati, niti je dokazao da su ispunjeni uslovi za primenu člana 124. ZOO.

Iz navedenih razloga, revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava su neosnovani, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić