O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P 425/18 od 09.01.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništava odredba člana 2. Ugovora o kreditu broj ..-...-... zaključenog 02.07.2009. godine između parničnih stranaka u delu koji glasi:“Korisnik kredita je saglasan da Banka prilikom isplate kredita zadrži 0,5% od iznosa odobrenog kredita, a na ime troškova obrade kredita“. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 38,19 evra sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke od 02.07.2009. godine zaključno sa 24.12.2012. godine i zakonskom zateznom kamatom na iznos duga u evrima počev od 25.12.2012. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, u roku od 8 dana. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 65.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate, u roku od 8 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Višeg suda u Somboru Gž 575/19 od 18.04.2019. godine, stavom prvim izreke, žalbe parničnih stranaka su odbijene i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Somboru P 425/18 od 09.01.2019. godine.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o izjavljenoj reviziji odlučuje primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog postojanja potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP samo u delu kojim je odlučeno o novčanom zahtevu tužioca, jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu u navedenom delu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 02.07.2009. godine zaključile ugovor o kreditu broj ...-...-..., kojim je tužiocu (član 2.) odobren kredit u iznosu od 7.637,19 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate kredita, a predviđeno je i da je korisnik kredita saglasan da banka prilikom isplate kredita zadrži 0,5% od iznosa odobrenog kredita, a na ime troškova obrade kredita. Tužena je dana 02.07.2009. godine zadržala iznos od 38,19 evra koliko iznosi 0,5% od iznosa odobrenog kredita. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke od 04.11.2018. godine, dinarska protivvrednost 38,19 evra koju je tužilac tuženoj platio na dan te isplate (02.07.2009. godine) prema srednjem kursu NBS iznosila je 3.566,01 dinara, a zakonska zatezna kamata obračunata na taj iznos od dana 02.07.2009. godine do 04.11.2018. godine iznosi 4.787,02 dinara, dakle, ukupno sa glavnicom 8.353,03 dinara. Zakonska zatezna kamata obračunata na iznos od 38,19 evra od dana 02.07.2009. godine do 04.11.2018. godine (dana veštačenja) iznosi 19,60 evra, odnosno, ukupno sa glavnicom 57,79 evra.

Tužilac je sudu podneo tužbu dana 22.02.2018. godine, s tim da je istu podneskom od 27.11.2018. godine preinačio povećanjem tužbenog zahteva tako što je predložio da se utvrdi ništavost ugovorne odredbe člana 2. u navedenom delu i da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 8.353,03 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.11.2018. godine do isplate.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su utvrdili ništavost predmetne ugovorne odredbe i u vezi sa tim usvojili tužbeni zahtev tužioca za isplatu novčanog iznosa naplaćenog po osnovu naknade na ime troškova obrade kredita, s tim da su obavezali tuženu da tužiocu isplati iznos 38,19 evra sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke od 02.07.2009. godine zaključno sa 24.12.2012. godine i zakonskom zateznom kamatom na iznos duga u evrima počev od 25.12.2012. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Nižestepene presude u tom delu nisu u skladu sa pravnim stavovima apelacionih sudova Republike Srbije, kao ni Vrhovnog kasacionog suda. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakva odluka nižestepenih sudova o novčanom zahtevu tužioca je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, tužilac je u ovom postupku zahtev za isplatu zasnovao na sticanju bez osnova, odnosno, tražio je da tužena vrati ono što je stekla na osnovu naplaćene naknade na ime troškova obrade kredita po osnovu ugovorne odredbe za koju je pravnosnažno utvrđeno da je ništava.

U situaciji kada se utvrdi ništavost ugovorne odredbe, ono što je banka naplatila primenom ništave ugovorne odredbe, mora da vrati. Što se tiče valute u kojoj novčani iznos treba banka da vrati, predmetna naplata naknade određena je u procentualnom iznosu od ukupnog iznosa kredita (7.637,19 evra), što znači da je obaveza iskazana u stranoj valuti, ali da se ispunjava u dinarima, zbog čega banka treba da vrati dinarski iznos, odnosno, ono što je korisnik kredita isplatio, a prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka proizilazi da je prema srednjem kursu NBS na dan isplate (02.07.2009. godine) banci isplatio iznos od 3.566,01 dinara, te da zakonska zatezna kamata na navedeni iznos počev od tog dana kao dana isplate do dana veštačenja iznosi 4.787,02 dinara. Što se tiče kamate, banka je nesavesna imajući u vidu da se utvrđuje ništavost ugovorne odredbe zbog postupanja protivno načelima Zakona o oblgiacionim odnosima koji se tiču jednakosti uzajamnih davanja, savesnosti i poštenja i drugih načela, pa u takvoj situaciji kamata se mora obračunavati od dana kada je banka stekla više nego što joj pripada, a shodno članu 214. ZOO.

Iz navedenih razloga, na osnovu članova 404. i 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke.

Odlučujući o reviziji tužene u delu kojim je utvrđena ništavost predmetne ugovorne odredbe, Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je u vršenju nadležnosti iz člana 31. Zakona o uređenju sudova, na sednici Građanskog odeljenja od 22.05.2018. godine usvojio pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova obrade kredita. Prema tom stavu: banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezao da banci plati troškove kredita nije ništava, pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita; troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Drugostepena presuda u tom delu je u skladu sa usvojenim pravnim stavom. Tužena nije dokazala da je pre zaključenja ugovora o kreditu tužiocu uručila ponudu koja je sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, a na njoj je bio teret dokazivanja te činjenice u smislu člana 231. ZPP. Zbog toga o posebnoj reviziji tužene u ovom delu nije potrebno odlučivati u cilju ujednačavanja sudske prakse.

S obzirom da po oceni revizijskog suda nema ni drugih zakonom propisanih razloga za dozvoljenost posebne revizije tužene u ovom delu, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Pobijanom presudom, imajući u vidu označenu vrednost predmeta spora, pravnosnažno je okončan postupak u sporu male vrednosti iz člana 468. stav 1. ZPP. Prema članu 479. stav 6. istog zakona, protiv odluke drugostepenog suda ( u postupku u sporu male vrednosti) nije dozvoljena revizija.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odluku sadržanu u stavu petom izreke, doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. ZPP, tako što je odbio zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da tužena u pretežnom delu nije postigla uspeh sa izjavljenom revizijom, pa zato nema pravo na naknadu troškova postupka po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić