Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao izvršni poverilac podneo je Prvom osnovnom sudu u Beogradu 27.05.2014. godine predlog za izvršenje protiv AA iz ... kao izvršnog dužnika, kojim je tražio da se odobri izvršenje radi naplate novčanog potraživanja i to: 81.000,00 dinara na ime troškova krivičnog postupka i 1.362.328,34 dinara na ime duga po osnovu imovinsko-pravnog zahteva. Rešenjem I 14330/14 od 29.08.2014. godine određeno je predloženo izvršenje i tužiocu su odmereni troškovi izvršnog postupka od 69.500,00 dinara. Radnje koje su preduzimane tokom trajanja izvršnog postupka bliže su navedene u izreci nižestepenih odluka. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R4I 802/18 od 27.11.2018. godine usvojen je prigovor radi ubrzanja postupka predlagača, ovde tužioca i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I 14330/14. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr 9/19 od 16.05.2019. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tužena obavezana da mu na ime pravičnog zadovoljenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku izvršenja I 14330/14 isplati 400 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom odredaba članova 22. stav 1. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i članova 177. stav 1. i 2. i 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), nalazeći da je tužilac trpeo štetu za koju objektivno odgovara tužena, jer je izvršni dužnik AA bio direktor društvenog preduzeća u vreme nastanka potraživanja iz izvršne izprave, za koji iznos se obogatilo društveno preduzeće, a na teret imovine tužioca, kao i da sama okolnost da je konstatovana povreda prava na suđenje u razumnom roku prouzrokuje odgovornost tužene.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno kada je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da u konkretnom slučaju potraživanje iz izvršne isprave (koje po tužiocu predstavlja štetu koju je tužilac pretrpeo) i koje je predmet ovog parničnog postupka, nije potraživanje prema društvenom preduzeću, već prema izvršnom dužniku kao fizičkom licu po osnovu imovinskog zahteva iz krivične presude (presuda Osnovnog suda u Kruševcu K 3796/10 od 19.09.2012. godine kojom je ovde tuženi oglašen krivim za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi zato što je izdao nenaplative menice za preuzetu robi i na taj način za preduzeće DOO ,,7. juli“ Kuršumlija pribavio protivpravnu imovinsku korist od 1.362.328,34 dinara, zbog čega je obavezan da plati tužiocu troškove krivičnog postupka od 81.000,00 dinara i na ime imovinskopravnog zahteva 1.362.328,34 dinara), a na osnovu koje presude je izvršni poverilac ovde tužilac podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika ovde tuženog. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da tužilac nije dokazao postojanje uzročno - posledične veze između utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i umanjenje imovine tužioca u visini utvrđenog presudom Osnovnog suda u Kruševcu K 3796/10 od 19.09.2012. godine, na osnovu koje je podnet predlog za izvršenje i određeno predloženo izvršenje u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I 14330/14.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

Naime, iako je tužiocu rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R4I 802/18 od 27.11.2018. godine usvojen je prigovor radi ubrzanja postupka predlagača, ovde tužioca i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I 14330/14, tužilac nije dokazao da je šteta koju je pretrpeo posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Kako se za nenaplaćena potraživanja prema društvenim preduzećima iz komercijalnih odnosa, s obzirom na drugačiju prirodu potraživanja i rizike koje nosi samo poslovanje na tržištu, ne pretpostavlja odgovornost države, već se dokazuje. Tužilac nije dokazao da mu je upravo radnjama, odnosno propuštanjem državnih organa osujećena naplata potraživanja utvrđena rešenjem o izvršenju, odnosno da mu isto nije isplaćeno zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku. Sledom navedenog, tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja) i neadekvatnog postupanja državnih organa u cilju namirenja njegovog potraživanja, za koju štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku bi bila objektivno odgovorna tužena.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da postoji obaveza Republike Srbije da snosi odgovornost za dugove društvenih preduzeća koje su napravila sama preduzeća i dugove koje su u korist društvenih preduzeća napravili njihovi direktori, kao u konkretnom slučaju. Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužena ne može odgovarati za navedeno potraživanje, imajući u vidu da u konkretnom slučaju potraživanje iz izvršne isprave (koje po tužiocu predstavlja štetu koju je tužilac pretrpeo), i koje je predmet ovog parničnog postupka, nije potraživanje prema društvenom preduzeću, već prema izvršnom dužniku kao fizičkom licu po osnovu imovinskog zahteva iz krivične presude. Kako u konkretnom slučaju tužilac ima nenamireno potraživanje, ali nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, to Republika Srbija nema obavezu da mu naknadi imovinsku štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku jer se odredba ovog člana odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane dužnika, u konkretnom slučaju fizičkog lica. Na osnovu svega iznetog neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković