Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u stavovima drugom i trećem izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), i našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je izdavač dnevnog lista „Blic“, u kome su u periodu od 16.05.2017. godine do 02.09.2017. godine objavljeni tekstovi o tužiocu, uz naslove i podnaslove, kao i fotografije tužioca na naslovnim stranama i tekstovima u člancima, u kojima se govori o tužiocu i nastojanju da njegovo preduzeće ad „BB“ sa drugim licama sa kojima je direktno ili indirektno povezan, uz asistenciju pojedinih brokerskih kuća i nekoliko insajdera pokuša da po oprobanom scenariju destabilizuje poverenje akcionara preduzeća „VV“ i isprovocira pad vrednosti akcija i masovnu prodaju akcija, kako bi kršeći zakon preuzeo upravljanje preduzećem „VV“, ali da je taj plan na vreme otkriven i da je pokrenut niz aktivnosti i različitih pravnih postupaka radi sprečavanja ovih manipulativnih radnji tužioca. Pored iznošenja, kako je utvrđeno neistinitih informacija, u predmetnim tekstovima upotrebljeni su izrazi ''skriveni kupac'', ''neprijateljsko preuzimanje'', ''otima'', ''iznudi'' i ''prljava igra'', upravljeni direktno na tužiočev integritet i ličnost. Izneto je niz teških optužbi na račun tužioca kojima je povređena njegova čast i ugled, u nizu objavljenih tekstova, prikazivanjem tužioca kao nemoralnog, beskurpuloznog čoveka koji je zarad svojih ličnih interesa i materijalne koristi spreman na razne nezakonitosti i manipulacije. U pitanju je visokotiražni dnevni list, a broj objavljenih tekstova negativne konotocaje o tužiocu bio je 31 u troipomesečnom periodu trajanja očite medijske kampanje.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da postoji osnov odgovornosti tuženog za štetu. Primenom člana 9, 79, 112, 113, 114. Zakona o javnom informisanju i medijima i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je dosudio tužiocu novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda u iznosu od 1.500.000,00 dinara, a preko dosuđenog do traženog iznosa tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilno zaključio da navedeni tekstovi sadrže neistinite informacije o tužiocu, i da prema Zakonu o javnom informisanju i medijima predstavljaju informacije čije objavljivanje nije dozvoljeno, i da je pravilno primenom odredaba člana 79. stav. 1 i 2, člana 112- 114 Zakona o javnom informisanju i medijima, zaključio da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled povrede ugleda i časti. Imajući u vidu podrobno utvrđene činjenice o sadržini objavljenih tekstova u vođenoj medijski negativnoj kampanji i posledicama po lični i profesionalni život tužioca, drugostepeni sud je smatrao da pravična naknada prema cilju i društvenoj svrsi u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima iznosi 250.000,00 dinara, zbog čega je prvostepena presuda potvrđena u delu kojim je tužiocu na ime naknade štete dosuđen iznos od 250.000,00 dinara, a u preostalom delu preinačena i odbijen tužbeni zahtev za iznos od još 1.250.000,00 dinara.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijanom presudom određen neodgovarajući iznos naknade na ime naknade nematerijalne štete pod okolnostima dužeg vremenskog perioda trajanja medijske kampanje protiv tužioca sa uticajem na javno mnenje i da preniskim naknadama ne treba pogodovati medijima koji nanose štetu povredama čovekovih ličnih vrednosti.

Odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. List SFRJ", br. 29/78, 39/85, 57/89 i "Sl. List SRJ" 31/93), propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Zaštita ugleda i prava ličnosti predstavlja legitiman cilj kojem se teži i kad je u pitanju određivanje novčane naknade zbog učinjene povrede ličnih dobara, izvršene putem medija. U ovom slučaju, povreda nije bila jednokratan čin, već je imala više izvorišta u seriji objavljenih tekstova u visokotiražnom dnevnom listu, te su to činioci od uticaja na određivanje visine naknade za produženo trpljene duševne bolove. Imajući u vidu da je tužilac porodičan čovek, privrednik poznat u širim društvenim krugovima, zbog iznetog u seriji objavljenih tekstova, bio izložen podozrenju u ličnom i profesionalnom životu, trpeo nelagodu i duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, to po nalaženju ovog suda, prema kriterijumima propisanim članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, tužiocu pored dosuđenog iznosa od 250.000,00 dinara, pripada pravična novčana naknada nematerijalne štete u iznosu od još 350.000,00 dinara. Ovaj sud je imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja od kojih zavisi visina naknade nematerijalne štete, kao vida satisfakcije, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, te nalazi da bi dosuđivanje većeg iznosa na ime naknade nematerijalne štete bilo protivno njenom cilju i prirodi.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, te je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je neophodan za vođenje parničnog postupka, to je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, o čemu je odlučeno, u skladu sa članom 165. ZPP, a tužiocu je dosuđena naknada troškova revizijskog postupka u opredeljenom iznosu od 22.500,00 dinara, koja mu pripada prema ishodu ovog postupka.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić