Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti niti su pak učinjene bitne povrede postupka na koje se u reviziji tužilje ukazuje. 

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u svojstvu prodavca sa tuženom u svojstvu kupca zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti – stambeno poslovne zgrade u ... na adresu ulica ... broj ... . Predmetni ugovor je u ime i za račun tužilje kao prodavca zaključio njen punomoćnik VV. Ugovor je zaključen u obliku javnobeležničke isprave potvrđene (solemnizovane) i uredno je potpisan od strane punomoćnika tužilje i tužene. Ugovorom je utvrđena kupoprodajna cena za navedenu nepokretnost u visini od 150.000 evra. U ugovoru je konstatovano da je kupac pre potpisivanja ugovora prodavcu isplatila iznos od 50.000 evra. Ostatak kupoprodajne cene tužilja je naplatila iz sredstava odobrenog kredita u dinarskoj protivvrednosti od 11.758.140,00 dinara i to dana 07.05.2021. godine. Predmetna nepokretnost predata je u državinu kupcu a na njoj su u katastru nepokretnosti upisani tužilja i njen suprug, kao titulari zajedničke imovine supružnika sa udelom 1/1. Tužilja potražuje iznos od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti navodeći da joj naznačeni iznos nikada nije isplaćen ni njoj ni njenom punomoćniku iako je u ugovoru konstatovano da je pre zaključenja i overe ugovora taj iznos isplaćen.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje. Zaključio je da iz pisanog solemnizovanog ugovora o kupoprodaji proizlazi da je izričito navedeno da je kupac prodavcu pre potpisivanja ugovora isplatila deo kupoprodajne cene u iznosu od 50.000 evra. Taj dokaz sud je cenio u korelaciji sa ostalim dokazima a imajući u vidu da je sama tužena pred sudom izjavila da je deo kupoprodajne cene od 50.000 evra isplatila pre potpisivanja ugovora. Kako tužilja nije dokazala da naznačena isplata nije izvršena i da navodi iz ugovora o isplati dela kupoprodajne cene nisu tačni to je zaključio da je tužena u celosti ispunila svoju obavezu iz ugovora i shodno članu 17. stav 1, članu 148. stav 1, članu 454. stav 1, članu 295. stav 1. i članu 305. stav 1. ZOO tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda nalazeći da je isti pravilno zaključio na osnovu izvedenih dokaza da je tužena isplatila traženi iznos 50.000 evra punomoćniku tužilje pre potpisivanja ugovora o kupoprodaji, te da je stoga pravilan zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva tužilje. Pri tome, drugostepeni sud zaključuje da je neosnovan navod tužilje da ta isplata nije po zakonu mogla da se izvrši na ruke i da punomoćnik tužilje nije imao ovlašćenje da primi taj deo kupoprodajne cene imajući u vidu činjenicu da u toku postupka tužilja nije ni predložila da se izvede dokaz uvidom u punomoćje za zaključenja ugovora. Zaključio je da je prvostepeni sud pravilno ocenio da se ne može prihvatiti iskaz svedoka VV koji je bio punomoćnik tužilje da nije primio iznos od 50.000 evra i da nije čitao ugovor o kupoprodaji pre potpisivanja jer je nelogično da isti kao lice u svojstvu punomoćnika pre potpisivanja ugovor nije pročitao imajući u vidu da se radi o ugovoru velike vrednosti.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva tužilje.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilja nije dokazala da deo kupoprodajne cene od 50.000 evra nije isplaćen pre potpisivanja ugovora. U ugovoru koji je zaključen pred javnim beležnikom jasno je naznačeno da je izvršena isplata od 50.000 evra pre potpisivanja ugovora. Okolnost da li je ta isplata mogla da se vrši na ovakav način i da li je punomoćnik tužilje imao ovlašćenje da primi naznačeni novac, ne može sud ceniti u ovom postupku niti je pak tužilja priložila punomoćje i pružila dokaze da njen punomoćnik VV koji je u postupku saslušan kao svedok, nije imao ovlašćenje da novac primi u ime tužilje. Teret dokazivanja tih činjenica bio je na tužilji, a te činjenice tužilja nije dokazala tj. nije pružila dokaze u prilog svojih tvrdnji.

Stoga se ne mogu prihvatiti navodi iz revizije tužilje da su nižestepeni sudovi pogrešno izveli zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva a ovo iz razloga što su nižestepeni sudovi taj zaključak izveli na osnovu ocene izvedenih dokaza. Činjenica da li je taj iznos novca mogao biti isplaćen na ruke punomoćniku tužilje, ne može biti predmet ocene u ovom postupku već može biti predmet ocene kod nekog drugog organa koji ispituje da li je time prekršena neka odgovarajuća imperativna norma ili ne. Stoji činjenica da je u ugovoru naznačeno da se kupoprodajna cena ima isplatiti na račun prodavca ili na račun ovlašćenog punomoćnika. Drugi deo novca tako i jeste isplaćen a konstatacija da je ranije isplaćeno 50.000 evra punomoćniku tužilje na ime kupoprodajne cene, te da nije isplaćen preko računa ne dokazuje da ta isplata nije izvršena, jer ni u samom ugovoru nije konstatovano da je ta isplata izvršena preko odgovarajućeg računa. Stoga su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Na osnovu napred izloženog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković