Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 712/23 od 31.08.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužioca-protivtuženog i tuženog- protivtužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Nišu P 109/2020 od 20.10.2022. godine u odbijajućem delu stava prvog izreke, u stavu drugom, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke ukinuta je presuda Višeg suda u Nišu P 109/2020 od 20.10.2022. godine u usvajajućem delu stava prvog izreke, u stavu trećem i sedmom izreke i u ukinutim delovima predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu parnične stranke su izjavile revizije, i to tužilac-protivtuženi pobijajući presudu u odbijajućem delu stava prvog i u stavu drugom izreke, a tuženi-protivtužilac u delu kojim je potvrđen stav četvrti i stav peti izreke prvostepene presude, oboje iz svih zakonskim razloga zbog kojih se revizija može izjaviti.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je ocenio da izjavljene revizije nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u revizijama se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Narodnog odbora Opštine Niš, Komisija za nacionalizaciju od 17.02.1960. godine nacionalizovana je i postala je društvena svojina nepokretnost koja se sastoji od dve poslovne prostorije u površini od 48,12m2 (20+28,12) i dve pomoćne prostorije u površini od 44,55m2 (17,55+27), u prizemlju stambene zgrade u Nišu, Ulica ..., koja se nalazila na katastarskoj parceli broj .. KO Niš, upisana u zemljišno knjižni uložak br. .., čiji su suvlasnici na dan 26.12.1958. godine bili BB i VV udova ..., oboje iz ..., svako na po 1/2. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Nišu od 31.01.1964. godine dozvoljen je upis u ZKUL .. KO Niš, društveno vlasništvo na osnovu nacionalizacije, i to na navedenim poslovnim i pomoćnim prostorijama. Za nacionalizovane prostorije određena je naknada od strane Sekretarijata za finansije Skupštine opštine Niš, rešenjem od 27.09.1971. godine, u iznosu od 1.447,79 dinara i to pravnim sledbenicima lica kojima su navedene prostorije nacionalizovane, u iznosima bliže navedenim u tom rešenju.

Preostali deo objekta u Ulici ... nije nacionalizovan, već je ostao u svojini tadašnjih vlasnika, a jedan od njihovih pravnih sledbenika je i ovde tuženi- protivtužilac.

U narednom periodu, sve do 1995. godine Grad Niš je deo objekta izdavao kao poslovni prostor prodavnici „Bagat“, kasnije pravnim sledbenicima ovog preduzeća, i u svim ugovorima o zakupu, prostor lokala koji se izdaje određen je u površini od 73m2. U zapisniku o izvršenom uviđaju od 25.02.1981. godine, kontatovano je, između ostalog, da fizička deoba objekta potiče iz 1939. godine i da je „Beobagat“ vršio određene adaptacije prostorija. Grad Niš je, kao zakupodavac, sa tuženim- protivtužiocem kao zakupcem zaključio više ugovora o zakupu poslovnog prostora u Ulici ... u prizemlju, površine 73m2, i to 15.09.1999. godine na određeno vreme do 14.09.2004. godine, a zatim i ugovor o zakupu dana 20.09.2004. godine na određeno vreme do 19.09.2009. godine. Parnične stranke su dana 10.12.2009. godine zaključile novi ugovor o zakupu istog poslovnog prostora na određeno vreme do 09.12.2014. godine, a najduže do donošenja Zakona o denacionalizaciji, pri čemu je određeno da donošenjem tog zakona pre isteka roka na koji je ugovor zaključen, ugovor prestaje da važi. Istim ugovorom utvrđena je početna cena zakupnine i određeno da je zakupac saglasan da se ugovor izmeni u pogledu visine zakupnine u skladu sa Odlukom o poslovnom prostoru Grada Niša.

Tuženi-protivtužilac u određenom periodu nije plaćao zakupninu, pa su stranke zaključile poravnanje od 28.04.2011. godine, kojim se, između ostalog, tuženi obavezao da plati iznose bliže određene u tom poravnanju, a takođe je konstatovano da ukoliko se po poravnanju ne postupi, tužilac –protivtuženi će pokrenuti sudski postupak za naplatu zakupnine. Nakon što je više puta obavestio i pozivao tuženog da izmiri dugovanja, rešenjem Grada Niša, kao zakupodavca, od 13.09.2012. godine tuženom-protivtužiocu je dat otkaz ugovora o zakupu od 14.12.2009. godine i obavezan je da u roku od 8 dana vrati prostorije.

Grad Niš je, pored objekta površine 73m2, izdavao i drugi poslovni prostor u prizemlju objekta u ul. ... broj .., i to lokal površine 51,32m2, koji se sastoji od tri prostorije, i to po osnovu ugovora o zakupu zaključenim u periodu od 1995. godine do 2011. godine sa raznim zakupcima. Presudom Osnovnog suda u Nišu od 19.11.2015. godine, koja je pravnosnažna 19.04.2016. godine, obavezana je GG, kao poslednji zakupac ovog prostora, da tužiocu-protivtuženom vrati lokal površine 51,32m2, te je izvršena primopredaja 08.02.2016. godine, a u vezi tog postupka, Grad Niš je uputio poziv, između ostalog i tuženom-protivtužiocu, da kao umešač stupi u parnicu.

Tuženi-protivtužilac je, kao jedan od pravnih sledbenika bivših vlasnika nacionalizovanog objekta, dana 11.06.2012. godine podneo zahtev za vraćanje nacionalizovane imovine odnosno obeštećenje, pa je u postupku pred Agencijom za restituciju sačinjen zapisnik o uviđaju dana 24.07.2012. godine, kojim je konstatovano da na licu mesta, u sadašnjoj ..., nije bilo moguće odrediti strukturu i površinu nacionalizovanih prostorija, da bruto površina nije menjana, ali i da postoji razlika u površini poslovnog prostora koja je nacionalizovana od onog koji se faktički koristi. Agencija za restituciju je povodom vraćanja imovine donela više rešenja u odnosu na više vlasnika, pa je između ostalog, pravnosnažnim rešenjem od 19.03.2013. godine utvrđeno pravo svojine i državine tuženom- protivtužiocu sa udelom od 1/24 na poslovnom prostoru u prizemlju koji je sada upisan kao 1/l korisne površine 48,12m2 i na poslovnom prostoru koji je sada upisan kao 2/l površine 44,52m2. Pravnosnažnim rešenjem od 05.07.2016. godine, na istim nepokretnostima utvrđeno je pravo svojine i državine tužioca-protivtuženog sa udelom od 1/6. Uprava za imovinu i inspekcijske poslove je dana 18.12.2015. godine uputila dopis tuženom-protivtužiocu i drugim vlasnicima, radi dogovora oko uvođenja u neposrednu državinu poslovnih prostorija i navedeno je da ukoliko se ne jave u roku od tri dana, smatraće se da su uvedeni u posed.

Tuženi-protivtužilac je po osnovu nasleđivanja iza smrti pok. DD, kao i na osnovu ugovora o poklonu od 20.07.1922. godine, postao vlasnik dela objekta u ul. ... br. .. sada ... br. .. koji nije bio predmet nacionalizacije a takođe je od drugih vlasnika, nakon donošenja rešenja Agencije za restituciju, otkupio njihove udele na poslovnom prostoru 1/l i 2/l, i to od ĐĐ i EE udeo od po 1/8 i od ŽŽ udeo od 6/72.

Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je visina zakupnine koju je tužilac-protivtuženi trebalo da fakturiše tuženom- protivtužiocu po osnovu ugovora o zakupu za lokal površine od 73m2, a dat je i obračun zakupnine za predmet protivtužbenog zahteva-zakupnine za 5/6 od 31,65m2, za period od 03.01.2004. godine do 31.10.2017. godine, kao i za visinu zakupnine za 33/72 za lokale površine 73m2 i 52,33m2 za period od oktobra 2011. godine do oktobra 2017. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za dug zbog neplaćene zakupnine i razlike u visini zakupnine u iznosu od 3.704.826,91 dinar za period deo jula 2010. i od devetog meseca 2010. godine do trećeg meseca 2012. godine, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen, kao i tužbeni zahtev za naknadu štete u visini zakupnine za korišćenje poslovnog prostora za period decembar 2012. godine do zaključno oktobra 2017. godine. Takođe, odbijen je u celini i protivtužbeni zahtev tuženog- protivtužioca. Naime, prvostepeni sud je smatrao da tužilac-protivtuženi nema pravo na potraživanje po osnovu zakupnine za objekat u ul. ... površine 73m2 nakon prestanka zakupodavnog odnosa sa tuženim-protivtužiocem, kao ni na potraživanje po osnovu sticanja bez osnova – korišćenja tuđe stvari shodno članu 219. Zakona o obligacionim odnosima. Poslednji ugovor o zakupu zaključen između parničnih stranaka dana 10.12.2009. godine je otkazan rešenjem tužioca-protivtuženog od 13.09.2012. godine, ali je tuženi-protivtužilac i nakon otkaza nastavio da koristi ovaj poslovni prostor, pa tužilac-protivtuženi potražuje zakupninu za celokupni period korišćenja objekta od strane tuženog-protivtužioca. Tužilac-protivtuženi bi eventualno imao pravo na potraživanje po osnovu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, ali samo za deo objekta čiji je bio stvarni vlasnik, odnosno za nacionalizovanu površinu objekta, do trenutka kada je njegovo pravo svojine na istom prestalo donošenjem rešenja Agencije za restituciju kojim je ta imovina vraćena bivšim vlasnicima. Tužilac – protivtuženi u toku postuka nije dokazao kolika je nacionalizovana površina za lokal za koji je fakturisana površina od 73m2 i kolika je visina te zakupnine, odnosno koristi koju je tuženi-protivtužilac ostvario, pa nisu dokazane bitne činjenice za ostvarenje prava po osnovu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima.

Prvostepeni sud je odbio protivtužbeni zahtev kojom je tuženi- protivtužilac tražio naknadu na ime sticanja bez osnova – korišćenja tuđe stvari iz člana 219. ZOO, smatrajući da je počev od stupanja na snagu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju dana 06.10.2011. godine tužilac-protivtuženi bez pravnog osnova koristio i izdavao u zakup objekte površine 73m2 i 52,32m2, pri čemu je isticao i činjenicu da je tužilac-protivtuženi koristio veću površinu od one koja je bila predmet nacionalizacije. Međutim, u smislu člana 49. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, imovina koja je bila predmet nacionalizacije vraćena je u svojinu vlasnicima danom pravnosnažnosti rešenja o vraćanju, a ne danom donošenja samog zakona, pa bi tužilac-protivtuženi stekao korist neovlašćenim korišćenjem objekta u periodu nakon pravnosnažnosti rešenja o vraćanju imovine tužiocu-protivtuženom. Tuženi-protivtužilac nije dokazao da je u tom periodu tužilac-protivtuženi izdavao i ostvarivao prihode po osnovu zakupnine, s obzirom da je u državini lokala površine 73m2 bio upravo tuženi- protivtužilac, a za lokal površine 52,32m2 poslednji ugovor o zakupu datira iz 2011. godine i nema dokaza o eventualno isplaćenoj zakupnini u periodu nakon 15.05.2013. godine, kada je prvo rešenje o vraćanju imovine tužiocu-protivtuženom postalo pravnosnažno. Osim toga, tužilac-protivtuženi je pozivan od strane Uprave za imovinu i inspekcijske poslove radi uvođenja u neposrednu državinu poslovnih prostorija, koji se nije odazvao tom pozivu, a u pozivu je navedeno da ukoliko se ne javi u roku od tri dana radi preuzimanja poslovnih prostorija u neposrednu državinu, smatraće se da je uveden u posed (poziv je upućen dopisom od 18.12.2015. godine).

Drugostepeni sud je prihvatio razloge prvostepenog suda za odbijanje dela tužbenog zahteva i odbijanje protivtužbenog zahteva.

Vrhovni sud smatra da su nižestepeni sudovi, u pobijanom delu odluke, na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo, a razloge za takvu odluku u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Na pravilnost pobijane odluke o tužbenom zahtevu ne utiču navodi revizije kojima se ukazuje da je Grad Niš sve vreme bio upisan kao vlasnik, a kasnije i suvlasnik na predmetnom poslovnom prostoru, kao i vlasnik na drugim delovima objekta u prizemlju koje su označene kao pomoćne prostorije, a da je tuženi- protivtužilac, nakon otkaza i pokrenutog sudskog postupka za ispražnjenje poslovnog prostora i dalje ostao u državini tog prostora. Naime, rešenjem o nacionalizaciji od 17.02.1960. godine je nacionalizovana i postala društvena svojina nepokretnost koja je ukupno bila površine 92,67m2, dok je preostali deo objekta ostao u svojini tadašnjih vlasnika, a tužilac-protivtuženi je koristio i izdavao ukupnu površinu od 124,32m2, što je nesporna činjenica koja proizlazi iz sadržine rešenja o nacionalizaciji i ugovora o zakupu, kao i iz zapisnika o uviđaju koji je sačinjen od strane Agencije za restituciju dana 24.07.2012. godine. Tužilac-protivtuženi nije dokazao kolika je nacionalizovana površina za lokal za koji je fakturisana zakupnina za površinu od 73m2, zbog čega nije dokazao ni osnovanost svog tužbenog zahteva za celokupnu površinu tog poslovnog prostora, kako su pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Suprotno navodima revizije tuženog-protivtužioca, pravo tužioca- protivtuženog da izdaje u zakup nacionalizovanu imovinu nije prestalo donošenjem Zakona o obeštećenju i vraćanju oduzete imovine, već pravnosnažnošću rešenja o vraćanju nacionalizovane imovine bivšim vlasnicima. Takođe, tuženi- protivtužilac nije dokazao kolika je površina lokala od 52,32m2 nacoinalizovana, pri čemu je u postupku utvrđeno da Grad Niš nije naplaćivao zakup za sporni period za lokal površine od 52,32m2, a tuženi-protivtužilac nije tražio ni predaju ovog lokala u državinu niti je tražio zakupninu za taj period pre podnošenja protivtužbe, a pozivan je da preuzme u državinu sporni poslovni prostor i tom pozivu se nije odazvao.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode izjavljenih revizija kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Parnične stranke nisu uspele u revizijskom postupku, zbog čega nemaju pravo na naknadu troškova tog postupka koje su tražile i opredelile u revizijama, a u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 414. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković