Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zaskona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18) i našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede postupka koje mogu predstavljati razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. tačka 2 i 3 ZPP, revident u reviziji određeno ne ukazuje. Takođe, po oceni revizijskog suda, drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve bitne žalbene navode i o njima dao pravilne i jasne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužilaca, kao zajmodavaca i tuženog kao zajmoprimca, zaključen je i potpisan pismeni ugovor o zajmu, dana 04.09.2010. godine, u stanu tužilaca, bez prisustva svedoka. Tom prilikom tuženi je od tužilaca primio na zajam iznos od 110.000 evra. Parnične stranke su ugovorile dinamiku vraćanja duga, sa rokom vraćanja zajma do 30.10.2011. godine. Članom 2. ugovora konstatovano je da je tuženi – zajmoprimac izjavio da je danom potpisivanja ugovora o zajmu primio u svojinu od tužilaca- zajmodavaca iznos od 110.000 evra po važećem kursu na slobodnom deviznom tržištu i obavezao se da će zajam vratiti tako što će iznos od 70.000 evra vratiti do 31.12.2010. godine, iznos od 30.000 evra do 01.06.2011. godine i iznos od 10.000 evra do 30.10.2011. godine. Članom 4. ugovora konstatovano je da se zajmoprimac obavezuje da će u slučaju kašnjenja zajmodavcu platiti i zakonsku zateznu kamatu. S obzirom da tuženi i pored opomena nije vratio zajam, iako je to više puta obećavao, tužioci su angažovali advokata koji mu je dostavio pismenu opomenu pred utuženje, a zatim i podneli tužbu 30.12.2015. godine, zahtevajući vraćanje pozajmice sa zakonskom zateznom kamatom.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da tuženi duguje tužiocima novčana sredstva koja se tužbom potražuju. Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 557. ZOO propisano je da se ugovorom o zajmu zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenjivih stvari a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Prema članu 562. stav 1. istog zakona, zajmodavac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Kako je u postupku utvrđeno da su stranke bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o zajmu, po kome su tužioci dali na zajam tuženom novac u iznosu od 110.000 evra i ugovorili dinamiku i rokove vraćanja, a da tuženi pozajmljeni novac nije vratio, iz priložene isprave – ugovora o zajmu, čije potpisivanje tuženi nije sporio, proizilazi osnov i visina potraživanja tužioca, pa su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocima na ime duga isplati dosuđeni novčani iznos. Naime, postojanje i visina dugovanja tuženog potvrđeni su pored pismenog ugovora o zajmu i iskazima tužilaca kojima su sudovi poklonili veru kao logičnim, ubedljivim i u skladu sa pismenim dokazima u spisima, dok tuženi svoje navode tokom postupka nije potkrepio nijednim relevantnim dokazom, pre svega pismenim dokazima u vidu potvrde ili priznanice o vraćanju zajma a saslušani svedoci koje je predložio nisu imali neposrednih i relevantnih saznanja o ugovornom odnosu stranaka.

Navodima revizije kojima se ukazuje da u konkretnom slučaju nije postojala volja za zaključenje ugovora o zajmu niti je izvršena isplata novca, te da se radi o fiktivnom ugovoru kao posledici prevarne radnje tužilaca i zloupotebe poverenja tuženog, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke.

Odredbom člana 26. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Shodno članu 28. ovog zakona, volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju, te da izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno. Prema članu 66. stav 1. ZOO, prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi ugovor važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (stav 2).

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe i utvrđeno činjenično stanje, koje ne može biti predmet pobijanja po reviziji u smislu člana 407. stav 2. ZPP, pouzdano se može zaključiti da su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora u pogledu iznosa pozajmice, rokova vraćanja i isplate zatezene kamate, izražavajući slobodnu i ozbiljnu volju zaključenjem i potpisivanjem predmetnog ugovora o zajmu. S obzirom da su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da tuženi nije tražio poništaj, raskid ili utvrđenje ništavosti ugovora niti je dokazao da ugovor prikriva neki drugi ugovorni odnos stranaka, materijalno pravo je pravilno primenjeno.

Pravilno je primenjeno materijalno pravo i u pogledu odluke o zakonskoj zaztenoj kamati, shodno članu 277. u vezi sa članom 324. Zakona o obligacionim odnosima i članom 4. Zakona o zateznoj kamati („Službeni glasnik RS“ br. 119/12), počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa prema utvrđenoj dinamici vraćanja zajma.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić