Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitijući pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. sav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da se člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom, dok bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je učestvovao u ratu na području Kosova i Metohije u periodu od 01.04.1999. godine do 15.06.1999. godine, u kom periodu je bio izložen svakodnevnom NATO bombardovanju. Tužilac je oboleo od PTSP-a koji je doveo do umanjenja njegove životne aktivnosti od 11%. Između učestvovanja u ratu i oboljenja tužioca postoji uzročnoposledična veza. Dijagnoza je uspostavljena 09.06.2015. godine, dok je lečenje tužioca i dalje u toku. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatrijske struke utvrđeno je da su se kod tužioca simptomi bolesti pojavili po povratku sa ratišta, da je tužilac osećao napetost, razdražljivost i poremećaj spavanja. U početku simptome nije prepoznavao, već se sa njima mirio, a kada je postao upadljiv za porodicu i sredinu tokom 2014. godine obratio se neuropsihijatru. Bolest je 09.06.2015. godine utvrđena od strane neuropsihijatra, a uzrok nastanka PTSP je stresor. Bolest kod tužioca je iz akutnog stanja prešla u hronično odmah po dolasku sa ratišta. Akutno stanje je trajalo 6 meseci, a nakon toga bolest je iz akutnog stanja prešla u hronično stanje. Nakon prelaska u hronično stanje simptomi bolesti su se produbili zbog čega je tužilac morao da se javi neuropsihijatru početkom 2015. godine. Tužba u ovoj pravnoj stavri podneta je 27.03.2015. godine, a tužena je istakla prigovor zastarelosti potraživanja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je istaknuti prigovor zastarelosti neosnovan jer kod tužioca konačno stanje bolesti nastupilo 09.06.2015. godine, od kada pa do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari nisu protekli rokovi iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, te da postoji uzročnoposledična veza između aktivnosti tužene i oboljenja koje je prouzrokovalo umanjenje životne aktivnosti tužioca od 11%, a time i obaveza tužene da naknadi štetu tužiocu po tom osnovu u smislu člana 173.,174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pobijanom odlukom pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je u konkretnom slučaju potraživanje tužioca zastarelo, jer je tužba podneta po isteku objektivnog i subjektivnog roka iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima usled čega je preinačio prvostepenu presudu i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepenom odluka pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Članom 376. stav 1. ZOO propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Stavom 2. istog člana propisano je da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.

Štetna radnja kao životni događaj i šteta koja nastaje kada se ispolje posledice po život, telo i zdravlje i njihove manifestacije u vidu pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova, nisu jedno te isto. Za početak objektivnog roka zastarelosti potraživanja nije bitno kada se oštećenik obrati lekaru odgovarajuće struke, kada se uspostavi dijagnoza i kada se oštećeniku to saopšti, jer je on mogao godinama da trpi posledice a da se ne javi lekaru, već je bitno kada je bolest po redovnom medicinskom toku prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja. Dakle, šteta nastaje kada bolest iz akutne faze pređe u hroničnu fazu. Subjektivni rok teče u okviru objektivnog roka, pa protekom objektivnog roka zastarelosti potraživanje u svakom slučaju prestaje.

Tužilac je bio za vreme bombardovanja na teritoriji Kosova i Metihije sve do 15.06.1999. godine, nakon čega je imao akutne simptome bolesti PTSP u trajanju od 6 meseci. Bolest tužioca je, s toga, zadobila hronični konačan oblik krajem 1999. godine, od kada je počeo da teče objektivni rok zastarelosti od pet godina iz člana 376. stav 2. ZOO koji se računa od dana nastanka štete. Kod takvog stanja, tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je po isteku zastarnog roka, 27.03.2015. godine (nakon proteka više od 14 godina od nastanka štete) pa je pravilno drugostepeni sud zaključio da je osnovan prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja istaknut od strane tužene i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić