U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nada Čotra, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Radoslav Tadić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 754/17 od 21.09.2017. godine, u sednici održanoj 24.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 754/17 od 21.09.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Mionici P 586/2016 od 14.11.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime štete za nestručno izvedene radove na sistemu centralnog grejanja u stambenom objektu u ..., plati iznos od 412.978,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 102.030,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 754/17 od 21.09.2017. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilji na ime naknade štete za nestručno izvedene radove na sistemu centralnog grejanja u stambenom objektu u ... isplati iznos od 412.978,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14.11.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što se obavezuje tuženi da tužilji na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 212.180,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 30.060,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude, donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11, 55/14, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi člana 383. stav 4. ZPP, odnosno da je drugostepeni sud, kako se revizijom navodi, bez zakazivanja rasprave utvrdio postojanje štete i njenu visinu, dok prvostepeni sud nije utvrdio činjenice na ove okolnosti. Ovo iz razloga, jer je prvostepeni sud utvrdio činjenice na okolnosti funkcionisanja predmetnog grejanja i visinu štete koju tužilja trpi, ocenom nalaza i mišljenja veštaka mašinske struke od 27.01.2016. godine, koji je svoj nalaz zasnovao na podacima iz nalaza i mišljenja veštaka, takođe mašinske struke, od 24.01.2014. godine, dat u vanparničnom postupku obezbeđenja dokaza R3 723/13 Osnovnog suda u Mionici. Iz navedenih nalaza i mišljenja veštaka da postoje nedostaci u pogledu izvedenih radova i izboru ugrađene opreme proizlazi da su činjenice na navedene okolnosti sadržane u nižestepenim presudama rezultat ocene nalaza i mišljenja veštaka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je tokom 2011. godine, za potrebe stambenog objekta tužilje, koji se nalazi u ..., izveo radove na postavljanju instalacije centralnog grejanja (uključujući i podno grejanje). Tužilja živi u inostranstvu, pa je boraveći u kući od novembra 2011. godine do januara 2012. godine, konstatovala da grejanje ne radi i više puta pozivala tuženog da otkloni nedostatke, a u novembru 2013. godine poslala opomenu pred tužbu, a tužbu podnela 12.05.2014. godine. Prema nalazu i mišljenju veštaka mašinske struke od 27.01.2016. godine, proizlazi da sistem centralnog grejanja koji je tuženi postavio nije bio u funkciji, odnosno nije mogao da zadovolji propisane norme ambijentalne temperature u prostorijama. Predmet tužbenog zahteva je naknada štete zbog nestručno izvedenih radova, a iz stanja u spisu proizlazi da je visinu štete tužilja opredelila na osnovu navedenog nalaza i mišljenja veštaka, kojim se konstatuje da pretrpljena šteta koja se odnosi na sanaciju postojećeg stanja ugrađenog sistema grejanja iznosi 412.978,95 dinara.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je našao da tužbeni zahtev nije osnovan. Po zaključku prvostepenog suda radi se o ugovoru o delu, a saglasno članu 615. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tužilja je blagovremeno obavestila tuženog o nedostacima, ali je tužbu za naknadu štete sudu morala podneti blagovremeno, saglasno članu 616. stav 1. istog zakona (u periodu između novembra 2012. godine i 13. januara 2013. godine), što tužilja nije učinila, već je tužbu podnela 12.05.2014. godine, nakon isteka roka propisanog u navedenoj zakonskoj odredbi. Kako je, po stanovištu prvostepenog suda, tuženi postupao savesno u izvršavanju ugovornih obaveza, to nema mesta zabrani primene člana 617. Zakona o obligacionim odnosima.

Preinačujući prvostepenu presudu drugostepeni sud je zaključio da na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi gubitak prava tuženog kao poslenika da se poziva na rokove iz člana 615. i 616. Zakona o obligacionim odnosima.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizlazi da su parnične stranke zaključile ugovor o delu, imajući u vidu naročito poslenikov rad, saglasno članu 601. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, tuženi se kao poslenik obavezao da izvrši radove na ugradnji centralnog grejanja u stanu tužilje, koje poslove obavlja u okviru svoje poslovne delatnosti kao mašinski tehničar. Nedostaci u izvođenju radova su konstatovani nalazom i mišljenjem veštaka, tuženom su bili poznati i ove činjenice u postupku nisu bile sporne. U ovoj situaciji, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u postupku pred drugostepenim sudom, nisu osnovani.

Odredbom člana 615. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ako se docnije pokaže neki nedostatak koji se nije mogao otkriti običnim pregledom, naručilac se ipak može pozvati na njega, pod uslovom da o njemu obavesti poslenika što pre, a najduže u roku od mesec dana od njegovog otkrivanja.

Odredbom člana 616. stav 1.istog zakona, propisano je da naručilac koji je poslenika na vreme obavestio o nedostacima izvršenog posla ne može svoje pravo ostvariti sudskim putem po isteku godinu dana od učinjenog obaveštenja.

Naime, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud, primenom članova 615. stav 1., 616. stav 1. i 617. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev, jer je tužilja dokazala da trpi štetu u iznosu od 412.978,95 dinara, koja je u uzročno-posledičnoj vezi sa nestručno izvedenim radovima tuženog, kao poslenika, dok tuženi nije dokazao da je o poznatim nedostacima u izvođenju radova obavestio tužilju.

Bez značaja je činjenica da je tužilja podnela tužbu po isteku roka od godinu dana od dana učinjenog obaveštenja, u smislu člana 616. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, prema odredbi člana 617. Zakona o obligacionim odnosima, poslenik se ne može pozivati na odredbu člana 615. i 616. istog zakona, kada se nedostatak odnosi na činjenice koje su mu bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, a nije ih saopštio naručiocu. Tuženi je tokom postupka isticao da mu nedostaci obavljenog posla svakako nisu mogli biti nepoznati, na takav zaključak upućuje i činjenica da predmetni poslovi spadaju u njegovu profesionalnu delatnost kao mašinskog tehničara i da su prilikom zaključenja ugovora ugovarači imali u vidu upravo tu profesionalnu delatnost tuženog. Zbog toga, odgovornost tuženog, kao poslenika, za nedostatke koji se odnose na činjenice koje su mu bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, povlači gubitak njegovog prava da se poziva na rokove iz člana 615. i 616. Zakona o obligacionim odnosima, čije propuštanje, od strane tužilje bi imalo za nju posledicu gubitka prava na pozivanje na nedostatke obavljenog posla iz ugovora o delu.

Navode revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti, primenom člana 407. ZPP.

Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. ZPP:

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić