Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešeno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju koje je pravilno utvrđeno, tužilac je 17.12.1999. godine tuženom podneo zahtev za obavljanje autotaksi prevoza putnika na teritoriji grada Beograda, koji je odbačen kao nepotpun zaključkom tuženog od 21.06.2002. godine, jer tužilac u ostavljenom roku nije dostavio tražene dokaze iako je o tome primio obaveštenje 22.01.2002. godine. Na zaključak tuženog od 21.06.2002. godine tužilac je izjavio žalbu, koja je zaključkom tuženog od 24.02.2011. godine odbačena kao neblagovremena. Presudom Upravnog suda U 3660/11 od 14.07.2011. godine, uvažena je tužba i poništen zaključak od 24.02.2011. godine, nakon čega je u ponovnom postupku nadležni organ usvojio žalbu tužioca, poništio zaključak tuženog od 21.06.2002. godine i predmet je vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak. Nakon toga, organ tuženog je ponovno odbacivao zahtev tužioca kao nepotpun, koja rešenja su poništavana po žalbi tužioca, nakon čega je organ tužene rešenjem od 28.08.2015. godine odobrio tužiocu obavljanje delatnosti autotaksi prevoza kao samostalnom preduzetniku, pa je rešenjem Agencije za privredne registre od 16.09.2015. godine tužilac upisan u registar privrednih subjekata kao preduzetnik. Tužilac je bio prijavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje, u periodu od 15.10.2007. godine do 31.10.2010. godine radio je u pekari, nakon čega je bio prijavljen kao nezaposleno lice do 31.08.2015. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanom delu drugostepene presude primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade za period od 01.06.2013. godine do 27.08.2015. godine.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ postoji kada organ prouzrokuje štetu trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija pravnog lica. Odgovornost pravnog lica postoji samo ukoliko je šteta nastala postupanjem koje se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Ukoliko nadležni organ postupa u okviru zakonskih ovlašćenja, primena neodgovarajuće norme ili pogrešno tumačenje zakonske norme, odnosno izraženo pravno mišljenje u tumačenju prava ne predstavlja osnov za odgovornost pravnog lica u smislu navedene zakonske odredbe, bez obzira da li je tako doneta odluka od strane organa više instance potvrđena ili ukinuta, odnosno poništena ili preinačena. Činjenica da je prvostepeni organ tuženog donosio odluke koje su u žalbenom postupku poništavane ne vodi odgovornosti tuženog za naknadu štete, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Tuženi je tužiocu 28.08.2015. godine odobrio obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza, što ne znači da su od prve tužiočeve prijave bili ispunjeni uslovi za izdavanje odobrenja za obavljanje te delatnosti. Ovakav zaključak potvrđuje i to što se tužilac izjavom od 06.02.2015. godine, datom na zapisnik kod Sekretarijata za saobraćaj gradske uprave Grada Beograda – Direkcija za javni prevoz – Sektor za autotaksi prevoz, obavezao da će dostaviti dokumentaciju koja nedostaje, a među kojom se nalazilo i uverenje da je nezaposlen. Nakon tužiočeve prijave Nacionalnoj službi za zapošljavanje, tuženi je izdao odobrenje tužiocu za obavljanje auto-taksi prevoza.

Revizijom tužioca neosnovano se ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava i navodi da je njegov zahtev za obavljanje auto-taksi prevoza, koji je zaključkom tuženog od 21.06.2002. godine odbačen kao nepotpun, već tada ispunjavao sve potrebne uslove, te da tom prilikom tužiocu nije dostavljen poziv za dopunu dokumenatacije. Međutim, utvrđeno je da je obaveštenje o potrebi da zahtev upotpuni tužilac primio 22.01.2002. godine, što proizilazi iz akta sektora za privredu tuženog od istog datuma, na kojem se nalazi svojeručni potpis tužioca, kao potvrda o prijemu navedenog obaveštenja.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić